Nisam mogao a da se ne nasmijem. Samo sam zamislio scenu kako Vrapca, koji je uzeo hiljade i hiljade papaka na šibici, u Kanadi pitaju ima li kakvog iskustva s kockom.
Dario Džamonja
I
Moja pokojna tetka Mira bi padala u pravu depresiju kad na Božić ne bi pao snijeg. To je slutilo na tešku i nesretnu godinu. Ne znam šta bi rekla da je doživjela ovogodišnji Božić bez ijedne pahulje, sa proljetnim temperaturama kada se Božić Bata znojio ispod svoje bunde, a njegovi jeleni umalo nisu lipsali od žeđi. Sjedim pored otvorenog prozora i gledam komšiju Pašu kako u dvorištu čekićem lupa po nekom autu. Ne znam šta mu je namjera – da ga popravi ili uništi? Nisam platio zadnji račun, pa su mi isključili telefon. U stvari, mene mogu zvati, ali ja ne mogu nikoga. Zato i sjedim u kući i čekam poziv od djece i sati prolaze li prolaze, a niko se ne javlja. Na zvonjavu telefona skačem sa stolice i dižem slušalicu. Na drugom kraju je neki nepoznat glas:
‘Sretan Božić ili Merry Christmas, kako ti se više sviđa.’
‘Opet neki duhovit zajebani što nema druga posla’, pomislim i odgovaram:
‘Što meni čestitaš – nisam se ja rodio danas. Čestitaj njemu. Nažalost, ne znam njegov broj.’
‘Kladim se da ne znaš ko te zove.’
‘Da li bih trebao znati?’
‘Sjećaš li se kad sam ti iz murije u Njemačkoj poslao čestitku za Novu godinu i obećao ti da ćemo slijedeću dočekati zajedno?’
Malo sam se premišljao, a onda uskliknuo: ‘Vrabac!!! Pa, gdje si, jebo te patak…’
‘Evo me. Mi nikad ne proslavismo onu Novu godinu, pa te sad zovem.’
‘Kad si se vratio iz Kanade?’
‘Nisam, evo me u Vankuveru. Kontao sam da ti skokneš malo do mene…’
‘E, moj Vrabac!’
‘U čemu je problem? Imaš naš pasoš? Imaš Zeleni karton?’
‘Imam ja i pasoš i Zeleni, ali nemam onih drugih zelenih papira.’
‘Za to ne brini. Možeš li se dokotrljati do Zagreba? Poslaću ti kartu preko Senke – ona radi u Air Bosni. Još danas je ovde, a sutra se vraća. Rezervisaću ti kartu do Seattla, a onda ću ja doći po tebe kolima. Važi?’
‘Ma, znaš, Vrabac…’
‘Znači: dogovoreno. Vidimo se, pa ćemo pričati.’
* * *
Spakovao sam sve stvari, ali u džumbusu na stolu, među bezbroj nepotrebnih vizit-karti, komadića papira na kojima su zapisane neke moje ‘ideje’, pozivnica na književne večeri na koje nikad nisam otišao, zgužvanih papirnih maramica i praznih kutija cigareta – nigdje moje Zelene karte! Hvata me nervoza koja prerasta u paniku, a što sam nervozniji, sve su manje šanse da ću je naći. U tom trenutku mi pred oči, mimo svakog logičnog konteksta, izlazi scena iz nekog filma kad su oba avionska motora u plamenu, a pilot umiruje kopilota: ‘Nije sad vrijeme za paniku’, a ovaj mu odgovara: ‘Upravo je sad vrijeme za paniku.’ Sipam si duplu votku i palim cigaru i prebirem papirić po papirić i razmišljam, tješim sam sebe: ‘Šta će kome moja Zelena karta? Kakve vajde od nje?’ Onda se sjetim kako mi je jedan Šok prije godinu dana nudio pet hiljada maraka za nju, a kad sam ga pitao šta će mu, on mi odgovorio: ‘Znam ja šta će mi.’ Ipak, pada mi kamen sa srca, prepoznah plava slova (nikad mi neće biti jasno zašto to zovu Zelena) i zakopčah je u džep košulje iznad ustreptalog srca.
* * *
Sa Senkom sjedim na zagrebačkom aerodromu i palim jednu cigaru na drugu, jer znam da mi slijedećih šesnaest sati predstoji apstinencija, pa, k'o biva, da nadoknadim…
‘Kakvo je vrijeme tamo?’, pitam je.
‘Znaš i sam – kiša, pa kiša, pa opet kiša!’
‘Kako si upoznala Vrapca?’
‘Kojeg Vrapca?’
Tek tad skontah da je Vlado bio Vrabac samo za raju;
‘Mislim Vladu?’
‘Zašto ga zovete Vrabac?’
Bila bi to predugačka priča, pa je upitah: ‘Jesi li primijetila da na ruci ima tetoviranog vrapca?’
‘Jesam. Odakle mu to?’
Slegnuo sam ramenima: ‘Nemam pojma. Vjerovatno iz vojske.’
Nastavila je: ‘U kockarnici.’
‘To me ne čudi’, pomislih, a upitah: ‘Šta ste igrali?’
E, sad je bilo vrijeme da se začudim.
‘Ja sam igrala black-jack.’
‘A on?’
‘Ništa. On radi kao krupje.’
Nisam mogao a da se ne nasmijem. Samo sam zamislio scenu kako Vrapca, koji je uzeo hiljade i hiljade papaka na šibici, u Kanadi pitaju ima li kakvog iskustva s kockom. Senka me začuđeno pitala: ‘Šta je tu smiješno?’
‘Ništa, ništa… Samo me čudi jer Vrabac… Vlado nikad nije volio kocku.’
* * *
Avion je rulao po pisti. Ja sam iznad glave smjestio torbu sa odjećom za par dana i velikim komadom stelje. To je bilo jedino što mi je palo na pamet ponijeti Vrapcu. Privezao sam pojas i nastavio da tkam svoj san.
II
Čega me je sad strah? Zašto ne mogu da spavam? Bez problema sam otišao u inostranstvo – u Zagreb.
‘Hvala, gospon’, rekli su mi kad sam im pokazao svoju bosansku putovnicu. U avionu KLM-a prelijepa meleskinja, stjuardesa, ušuškala me ćebetom i jastukom i pitala: ‘Are you O.K.?’ Rekao sam joj jednostavno da nisam, mada sam joj mogao pričati da sam daleko od toga da ikad budem O.K., da joj navedem hiljadu razloga zašto više nikad u životu neću biti O.K… Pitala me je može li mi kako pomoći. Gledajući u dva crna bisera njenih očiju htio sam reći: ‘Itekako’, ali to ne znam reći na engleskom, pa sam uz svoj najšarmantniji bezubi osmijeh kazao kako bi mi jedna cigareta spasila život. Zavjerenički se nagnula prema meni i kroz uniformu je bljesnuo bijeli grudnjak na njenoj tamnoj koži, a ja sam jauknuo.
‘Imamo malu prostoriju za hitne slučajeve. Hoćete li poći sa mnom?’
Ponudio sam joj bijelu drinu, a ona meni ‘unuče’ Johnnya Walkera. Rekla je da se zove Marta i da je iz Amsterdama i pitala me je jesam li Hrvat.
‘Nisam. Ja sam Bosanac’, rekao sam ne bez ponosa, a ona me je pogledala onim praznim pogledom na koji sam već navikao:
‘Ah, tako. Neće vam smetati da se presvučem?’
‘Hoće. Možete li pričekati da ispušim još jednu i da mi donesete viski. Dupli, please.’
Ni na aerodromu u Chicagu (gdje sam presjedao) nije bilo nikakvih problema kad sam pokazao pasoš i Zelenu kartu, ali se, svejedno, nekog nedefinisanog straha ne mogu osloboditi. Poslije tri godine sam opet u Seattlu. Baš kako je Senka rekla: kiša, opet kiša, pa onda kiša. U prepunoj aerodromskoj hali pokušavam prepoznati Vrapčev lik, a onda vidim curu koja nosi tablu s natpisom: ‘DACO’, i prifuravam.
‘Slijedite me, please‘, i vodi me do bara, a za šankom sjedi samo jedan čovjek kojeg moje oči nikad nisu vidjele. Tek kad mu bljesnu osmijeh i kad raširi ruke u zagrljaj i reče: ‘Mislio sam da nećeš doći, pederu stari’, prepoznah Vrapca. Idemo do njegovog auta i pitam ga: ‘Kad sam te zadnji put vidio, kosa ti je bila sijeda, šepao si…?’
‘Ti, vala, ko jetim. Ko da nisi živio u Americi. Znaš da se sve s parama može uraditi – osim onog vašeg Bičakčića napraviti lijepim.’
‘Znam, ali…’
‘Pos'o, buraz, pos'o. Znaš i sam da je imidž, ili što bi mi rekli ‘lice picu prodaje’, zakon.’
‘Kad smo već kod posla, Senka mi reče da radiš kao krupje. Pa, pička ti materina, odakle ti tolika lova da mi platiš kartu, da me zoveš – ja muda trebam otegnuti da bih za godinu, pod uslovom da ne jedem, ne pušim, ne pijem, ne dišem, mogao uštedjeti za ovaj put?’
‘Pričaću ti. Pokazaću ti kad dođem u Vankuver. Kako je raja u Sarajevu?’
‘Koja raja?’
‘Pa, naša raja.’
‘Koja naša raja?”
‘Izvini, i ja sam frajer što pitam.’
Stižemo na kanadsku granicu i carinik pita nosimo li cigarete ili alkohol iz SAD-a (u Kanadi je sve to pet puta skuplje), imamo li šta prijaviti za carinu, a Vrabac pokazuje palcom na mene: ‘Koliko se plaća za Bosanca?’
Carinik mahnu rukom i ja se prvi put nađoh u Kanadi.
Vrapčeva kuća nije kuća – to je KUĆA.
‘Hoćeš li Jim Bean’ – čitao sam u tvojim tekstovima da si to pio dok si bio u Americi.’
‘Može. Mal’ ne zaboravih’, otvorih torbu i izvadih stelju: ‘Vrabac, nisam znao šta da ti ponesem…’
On je uze u ruke, nježno kao što se nosi tek rođeno dijete, pomirisa je i poče plakati: ‘Jebem ti život…’
Ja svrnuh viski i primijetih da nema njegove čaše:
‘Pa, hoćemo li, Vrabac, šuknuti jednu zajedno, nakon svih ovih godina?’
‘Samo ti. Moram nazvati, Beth, moju djevojku, da joj kažem da si došao.’
‘Kad smo već kod toga, mogu li nazvati svoju djecu u Ameriku.?’
Vrabac se uozbilji:
‘Ne možeš.’
Kontam: nije pijan, a nije ni poludio, a on upre prstom u moja prsa i reče:
‘Ne možeš. I tačka. Možeš ih samo zvati da dođu ‘vamo.’
‘Vrabac…?’
‘Ne kenjaj, boga ti. Šta si se sav sasro od straha? Primijetio sam to još na aerodromu. Koji ti je kurac?’
‘Hoćeš li da ti jaranski kažem: kad sam se vraćao iz Amerike u Sarajevo, pišao sam od sreće, a u isto vrijeme srao od straha da se više nikad neću vratiti u Ameriku i vidjeti svoju djecu. Sad se pišam od sreće što ću vidjeti svoju djecu, a serem se od straha da više nikad neću vidjeti Sarajevo:’
‘Bio budala – ost'o budala’, reče Vrabac i nazva svoju djevojku.
III
‘Ajde, picni se malo. Izgledaš k'o da si spav'o u oluku. Jebem te stara’, rekao mi je Vrabac zagrlivši me kao da sam mu mlađa sestra.
‘Stani, bolan, da suknem još jednu. Onda ću.’
‘E, bogami, k'o da će ti pobjeć’. Dok se ti istuširaš, ja ću zvati Beth, svoju djevojku, pa idemo negdje na večeru…’
Izašao sam iz kupatila i ugasio bojler, a Vrabac me pitao: ‘Koji ti je kurac? Što ga gasiš?’
‘Pa, znaš… struja…’
‘Jebla te struja, mali… gdje ti živiš?’
Gorko sam mu odgovorio: ‘U Sarajevu, u jebenom Sarajevu, moj Vrabac.’
‘Sam si me učio: kad si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin. Jel’ tako? Dobro me podsjeti – trebam nazvati Pileta, električara, da mi promijeni grijač. Sjećaš li ga se? Pao je i neke godine kad je skinuo sve bakarne žice s telefonskih vodova od Kovačića do Čengić Vile i kad ih je probao tušnut na otpadu? Ma, znaš ga… sjetićeš se kad ga vidiš.’
Sjeo sam za šank, natočio si piće, a on mi je rekao da zovem djecu.
‘Hvala ti, jarane, al’ ne mogu.’
‘Šta ti je?’
Tri godine nakupljane suze su grunule iz mene: ‘Ma, jebi se ti. Ti nemaš moju Nevenu i Vesnu. Kako ću se suočiti s Neveninim tužnim, pametnim pogledom, jer je već, dovoljno je odrasla, shvatila da tatu više nikad neće vidjeti? Kako odgovoriti mojoj maloj Vesni kad ću se vratiti kući? Kojoj jebenoj kući? Nemam je ni u Sarajevu, a kamoli u Americi!’
Vrabac je zabacio pramen kose s čela i rekao onim glasom kojeg pamtim, iz vremena kojeg pamtim, iz vremena kojeg se sve više manje sjećam: ‘Da sam pametan, rekao bih ti nešto pametno, moj Daco…’
‘Jebo pamet. Ajde sukni jednu, pravi mi društvo…’
Prekinulo nas je zvono na vratima. Ušla je Beth, Vrapčeva ‘djevojka.’
‘Nice to see you.‘
‘Please to meet you.‘
Beth je izgledala kao da joj je trideset godina, ali trideset godina provedenih na plastičnoj hirurgiji, pa sam upitao Vrapca:
‘Koliko ti cura ima djece?’
‘Kakve djece! Unučadi. Al ima para.’
‘Šta radi?’
‘Ništa. Bogata je, al’ željna kurca.’
Beth je otišla u halu, a ja sam pitao Vrapca:
‘Senka mi je rekla da radiš kao krupje. Pa, zar može biti tolika lova da mi plaćaš sve ovo?’
‘To što radim kao krupje – to je posao. Ali imam svoj biznis. Beth i ja smo kupili kojih hiljadu hektara zemlje u Kanadi. Isto je to kao i u Americi – hektar te dođe pedeset centi, ali moraš za godinu izvući neku nafaku iz toga. Ako ne izvučeš – plaćaš porez na vlasništvo, ali sad više nije vrijednost pedeset centi, nego pedeset dolara…’
‘Ja! Pa, šta?’
‘Ništa. Na toj zemlji ima potok. Beth me pogurala i sad imamo malu fabriku. Pakujemo i prodajemo običnu vodu – po skupoj cijeni. Znaš li kako se zove voda? LEVAT. Pitali me kad sam prijavljivao firmu, iz čiste radoznalosti: šta na našem znači LEVAT, a ja im odgovorio da je to u našoj zemlji, ne znam sada, bio moj najveći izvor prihoda. Hoćeš li probati jednu, imam u frižideru.’
‘Jebi se, Vrabac, zar ti ja ličim na levata?’
Beth, Vrapčeva djevojka, vratila se iz onog mjesta gdje i car ide pješke i oči (sočiva?) su joj blistale, a ja sam kroz svoj već mutni pogled konstatovo, potvrdio ono što je moj prijatelj Manojlo Tomić davno rekao, da nema ružnih žena, nego samo trijeznih muškaraca.
Opet je zazvonilo na vratima. Ušao je Pile, a ja sam ga prepoznao po frljavom oku, a on se pravio da me ne pozna. Pitao je za Vrapca, a ja sam mu rekao da je u hali. Baš kao da sam u svojoj kući, kucnuo sam na vrata: ‘Vrabac. Evo Pileta.’
‘Eto me za sekundu.’
Izašao je i oči su mu sijale. Pile je ušao, promijenio grijač bojlera, zadržao se nekih pet minuta, sjeo za šank, a Vrabac ga je pitao šta će popiti. On je odbio, ali je uz lisičiji, ulizivački smiješak rekao: ‘Ne bi… Ali, Vrabac, dođeš mi sto i pedeset dolara?’
Vrabac mu je odbrojao pare. Onda je Pile iz torbe izvadio neke papire: ‘Znaš, Vrabac, ti bolje znaš engleski od mene… Oću da pošaljem papire burazeru da dođe ovamo… Ne znam ovo ispuniti…’
‘Nema problema’, rekao je Vrabac i začas završio posao.
Pile je krenuo na vrata, ali ga je Vrabac zaustavio: ‘Ej, Pile. Polako. Dođeš mi sto pedeset dolara.’
‘Ma kako Vrabac?’
‘Jebaji ga – ja ne znam promijeniti grijač na bojleru, ti ne znaš engleski. Jel’ u redu?’
* * *
Kako se praznila flaša Jim Beama, tako se moja hrabrost punila, pa sam, ipak, odlučio da zovem djecu…
‘Daj, bolan Vrabac, da skroziramo ovu flašu zajedno?’
‘Imam ja nešto bolje’, rekao je Vrabac, otišao u kupatilo i vratio se s nečim što je ličilo na tabakeru i na staklenoj podlozi šanka izvukao tri ‘crte'… Beth je šmrknula jednu, on drugu, a ja sam već bio u avionu i vraćao se na osuđeno mi Sarajevo. Mislio sam: zar od mog Vrapca postade ‘koka’?
Stjuardesa me pitala: ‘Gospodine, je li Vam dobro?’
Nisam ni registrovao njen izgled, nego sam naslonu ispred sebe odgovorio: ‘Ima li ijedan razlog zašto bi mi bilo dobro?’
pisao: Dario Džamonja