pričao: Dario Džamonja

Nisam ni sanjao da će mi Branko ÄŒučak nekad u životu nedostajati, uprkos njegovim manirima: test za čistoću čarapa bio je da ih zafrljaci u zid – ako se ne zalijepe, mogu se joÅ¡ nositi.

Pojavi se pokoji “padobranac”.
Kao moj pokojni prijatelj Dara, kojeg je stari jedno veče čekao do sitnih sati i zaspao u fotelji; Dara se, k’o zemlja, vratio iz “Evergreena”, u mraku se spotakao i strovalio na babu, a on je skočio i rekao:
“E, sad si mi bukvalno sjeo na glavu!”

Dara je doÅ¡ao da stanuje kod mene sa čvrstom odlukom da prestanemo piti, ali prvo da odemo do ÄŒenge (takoÄ‘e pokojnog), pa da u čast takve odluke odemo do “Sirana” na “samo po jednu”… dalje vam ne trebam pričati.
Lilo, izumitelj “čvaka” (on je vazda bio upicanjen k’o lampa), jednom je prilikom raju, kod Baneta, u “Zvonu” pitao “ÄŒvaka?”
“Å ta, Lilo?”
“ÄŒvaka?”, ljutio se on Å¡to ga niko ne razumije.
“HoćeÅ¡ li joÅ¡ jedno piće, Lilo?”, pitali smo mi, a on je uporno ponavljao:
“ÄŒvaka?” sve dok nije doÅ¡ao njegov “prevodilac”, Boco (takoÄ‘e pokojni), i objasnio da Lilo, ustvari, pita kakav mu je čvor na kravati.
Prespavao bi kod mene, a ujutro bi po njega dolazila njegova predivna (ne znam da li mu je tad bila djevojka ili supruga) Mirsada, sa blještećim osmijehom (koji se za ovih tridesetak godina ni sekunde nije promijenio), a ja sam mu zavidio, baš kao što mu i dan danas zavidim.

Jedne večeri sam se vratio iz “Å adrvana” i zatekao buljuk raje, tone pića, gromoglasnu muziku (moja kuća je bila “otvorenog tipa” od onoga dana kada je ÄŒečur, zaboravivÅ¡i ključeve, jednostavno “proÅ¡ao” kroz vrata).
Svalio sam se na kauč i zamolio da malo utišaju muziku, a frajer, kojeg sam prvi put vidio u životu, obrecnuo se:
“Ko si ti, pederu, da odreÄ‘ujeÅ¡?”
Poslao sam ih sviju u pičku materinu i istjerao iz kuće.

Ipak, najčešći gost je bio Spasoje Ćuzulan, asistent na “filozofiji”, koji je tad spremao doktorat na Husserlu, a ja sam mu prekucavao doktorski rad.
Trajalo je to cijelo ljeto, jer Spasoje nije samo diktirao, nego je imao potrebu da “polemiÅ¡e” sa mnom o ispravnosti neke njegove teze, a ja sam ispijao bezbrojne kafe i pravio se da razumijem o čemu mi priča.
Obično smo to radili na Fakultetu, a onda bismo, kad bi se umorili, iÅ¡li u “Tilavu” na janjetinu i na, k’o žilet hladno, “nikÅ¡ićko” pivo.
Poslije fajronta, s “flaÅ¡icom” smo iÅ¡li do mene, a on bi mi, sa ljubavlju koju nikad nisam vidio u životu, pričao o svojoj majci, Ilinki…
Kao, naprimjer, njenu reakciju na “hrvatsko proljeće”.

Ilinka je bila u Popovom Polju, u selu bez struje, pa je o tim događajima nešto načula preko tranzistora; kad je Spasoje došao u posjetu, pitala ga je:
“A, bogati, sine, ko su ti veseli Krvati?”
Spasoje je pokušao objasniti:
“ZnaÅ¡, majko, mi sad imamo raznih nacija: Srbe, Slovence, Muslimane, Hrvate…”
Ilinka ga je prekinula:
“Ma, pusti ti to, sine, a krste li se ti veseli Krvati?”
“Krste, mama, malo drukčije nego mi…”
“Å ta mi onda pričaÅ¡ – sve su to Srbi!”
(Tako je Ilinka, i ne znajući, napravila “načertanije” za Ćosićev “Zločinački memorandum”).
Ili, kad je ona doÅ¡la sinu u posjetu, u Sarajevo, pa se, na pijaci začudila da prodaju “ćese”: “A, Å¡to će mi, sine, prazna ćesa?”

U pauzama smo znali otići do “Sloge” gdje je Spasoje izazivao svakog protivnika:
“Dajem ti sve figure fore, a tući ću te tablom.”
Poslije završetka Spasojeve doktorske disertacije, imao sam čast da i lično upoznam Ilinku.
Spičili smo jedan dan u njegovo selo i Ilinka je svog “malog”, kojem je tad bilo barem četrdeset i pet godina, dočekala s ljubavlju koju nikad nisam vidio u životu:
“SmrÅ¡ao si mi, sine. Hrane li te tamo?”

Ilinka bi se obično dizala u pet sati ujutro, svalila bi decu loze, kajganu od tri jajeta, zalila to s po litre vina i išla da okopava vinograd i duhan, a bilo joj je tad osamdesetak godina.
Oko podne se vraćala na ručak: blitvu sa suhim mesom – opet deca loze i po litre vina…
Spasoje i ja smo se obično u to doba budili, jer smo po cijelu noć provodili ločući lozu (njegovu, najbolju na svijetu) i igrali šnapsa s kartama koje sam ja izrezao i nacrtao od kutije za košulje.

Jedno veče, kad je Spasoje već otišao spavati, Ilinka mi se žalila:
“Onog mog malog je grad potpuno upropastio, eno ode p’jan spavati…”
“Teta Ilinka, ma znate, ne pije on toliko, nego, znate, nije vas dugo vidio, pa od uzbuÄ‘enja…”, srao sam ja, a ona me je, kako samo ona to zna, prekinula:
“Ne sluÅ¡aÅ¡ ti mene Å¡ta ja pričam – on je znao i po dva litra popiti i niÅ¡ta! A, večeras, ni litar, i vidi ga.”

* * *

Spasoje je živ – to znam: predaje u Podgorici i Trebinju.
Za Ilinku ne znam, ali znam jedno: uvijek se pitam da li bi, da sam ja tako volio svoju majku i da je ona toliko voljela mene, možda od mene postao čovjek.

Dario Džamonja (Sarajevo, 1955 – Sarajevo, 2001), bosanskohercegovački novinar i fenomenalni pisac kratke priče. Bio je kolumnista u magazinima “Slobodna Bosna”, “Večernje novine”, “NaÅ¡i dani”, “OsloboÄ‘enje”, “Komunist”, “Valter” i “Valter ekspres”, te urednik u časopisu “Lica”. Dobitnik je nagrade “Veselin MasleÅ¡a” za najbolju knjigu proze za 1985. godinu, te “Fund Free Expression Award” za 1993. godinu, “Writes Club Madison” II nagrada za Non-fiction 1994. godine i otkupne nagrade za poeziju “Madison” 1996. godine.
Bibliografija
“Priče iz moje ulice”, OsloboÄ‘enje, Sarajevo, 1980.
“Zdravstvena knjižica”, Svjetlost, Sarajevo, 1985.
“Drugo izdanje”, Veselin MasleÅ¡a, Sarajevo, 1987.
“Priručnik, Svjetlost, Sarajevo, 1988.
“Oni dani”, 1989.
“Prljavi veÅ¡”, autorovo izdanje, Sarajevo, 1991.
“Pisma iz ludnice”, Slobodna Bosna, Sarajevo, 2001.
“Ptica na žici”, Buybook, Sarajevo, 2002; – 2. dopunjeno izdanje, Buybook, Sarajevo, 2003.
“Priče – Dario Džamonja“, Pressing, Sarajevo, 2003.