Poštovane domaćice (i domaćini, ako mogu dodati), kako je ova rubrika, kao i sve prethodne, koje sam ispunjavao slovima dugi niz godina, namijenjena vama, tako vam dugujem izvinjenje i objašnjenje, koje slijedi: ja sam HEBOIDAN tip. Šta to znači – ni sam nisam znao, kad me na invalidskoj komisiji na Ilidži godine 1972. proglasiše takvim (što me, usput budi rečeno, uskrati mog prava i oslobodi obaveze da služim JNA), sve dok nisam prelistao neke medicinske enciklopedije sa puno stručnih termina, čije značenje sam, opet, pokušavao doseći u drugim knjigama – i napokon, nabasah na jednu prastaru, koja nudi suvisao opis mog stanja: ‘…oblik shizofrenije praćen dečačkim ponašanjem i u zrelim godinama života; subjekt sklon preterivanju i laganju; remisije retke; šanse za oporavak bedne.’ (Završen citat.)
Dario Džamonja
Dakle, kad god steknete utisak da ja u Americi ne radim ništa drugo do ‘sjedim, pijem, pušim i špricere rušim – narav mi je pogana’, sjetite se moje dijagnoze i sve što čitate uzmite s rezervom.
Tako, i kad napišem da sam se jutros probudio u šest sati (a radio sam do dva sata po ponoći), uskočio u farmerke, majicu, navukao tene i pitao Amerikanku na bosanskom: ‘Je l’ danas utorak? Obećao sam Hamiću da ću doći da mu pomognem nešto na sito-štampi…’, ne lažem ja druge, nego sebe, jer ne mogu i neću da prihvatim da su mog Hamića četnici ubili prije šest godina; hoću da mu pokažem svoju bašču gdje paradajz, patlidžani i paprike upravo cvjetaju, da mu sameljem kafu, ponudim ga pivom, provedem po gradu i kažem mu da se ništa njegovom smrću nije promijenilo, da ćemo nabasati na Kilu, otići u Pozorište mladih i zajebavati Neku Tulića; svratiti do Aramisa da popijemo piće sa Sorgom; Dubravko će naići kolima, pa ćemo otići na Pale, kod Tihe ili Goce, okrenuti janjca i duboko u noć sjediti pored vatre, raspravljati pitanja od ‘životne važnosti’, kao što je ‘je li teža daska ili iverica’.
Prihvatite s rezervom – i to da sam jučer, zgađen monotonim i besmislenim poslom u tekstilnoj fabrici, svom šefu rekao, tako da me svi čuju: ‘Ne volim lezbače. Nemam ništa protiv lezbača, ali ne mislim, također, da zbog toga treba biti ponosan i pokazivati to u svakoj prilici.’ (Odnosilo se to na debelu kontrolorku, koja mi se taj dan svezala u peha, a sad slušala i crvenjela od ušiju do slonovskih nogu u bermudama.) ‘Watch you language – pripazi jezik – Dario’, kaže mi Matt tiho, jer u Americi Crnci nisu Crnci, nego Afrički Amerikanci, Indijanci nisu Indijanci, nego Prvobitni Amerikanci, kurve nisu kurve, nego seksualne radnice, a pederi i lezbijke su veseli. ‘Ti si dobar radnik i ne bismo voljeli da te izgubimo.‘
‘Hej, hej, stani malo! Kako to misliš da me izgubite? Prvo treba da me dobijete da biste me mogli izgubiti. Jasno?’
Nije mu jasno, a nisam ni očekivao da će biti.
Na pauzi za ručak, koja je u pola devet po ponoći, pokušavam popraviti štetu, podvlačim rep i sav sam se pretvorio u osmijeh: ‘Mogu li ti kupiti piće poslije posla’, pitam kontrolorku, baš kao da se ništa nije desilo. Ona mi odgovara pogledom mrtve ribe: ‘Imaš neki poseban razlog za slavlje?’
U stvari, imam. Igrao sam LOTO danas. Premija je 69 miliona dolara.’
‘Pa?’
‘Šanse su mi 50%-50%.’
‘Kako?’
‘Fino brate; ili ću izgubiti ili ću dobiti.’
Ona me gleda ispitivački, pa zaključuje da se iza mog poziva na piće ne krije ništa drugo i kaže nešto što ni u snu nisam mogao očekivati:
‘Ti mora da si neki heboidan tip, Dario.’
Šta je dalje bilo te noći, to jedan džentlmen – čak i kad je HEBOIDAN – prešućuje.
pričao: Dario Džamonja