Zovem se Kenan Sudžuka i imam 13 godina. Ja ovo ne pišem zato što hoću nego zato što moram. Moram, jer mi je doktor rekao da moram. A doktor mi je rekao da moram zato što sam prestao pričati. Skroz. Ne mogu više uopšte da pričam. Danima. Prestao sam pričati i počeo sam se pišati u krevet. Doktor mi je rekao da, ako hoću da progovorim i da prestanem pišati u krevet, moram sjesti i pisati. Nije važno, kaže doktor, šta i o čemu- samo da pišem!

I tako sam sjeo i napisao šta mi je prvo palo na pamet. A prvo što mi je palo na pamet je da se zovem Kenan Sudžuka i da imam 13 godina.
E tu ću joÅ¡ dodati da igram za FK “Sarajevo”, da nosim dres s brojem 9, i da sanjam da jednoga dana postanem kao pravi Džeko! Mislim, sanjao sam, jer otkako sam prestao pričati prestao sam i sanjati…

RoÄ‘en sam tačno godinu dana nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma 14. 12. 1996., u bolnici na KoÅ¡evu, gradu Sarajevu, država Bosna i Hercegovina… Taj Dejtonski sporazum je jako važan, jer se tako prekinuo rat Å¡to je bio u Bosni… Babo Muzafer ne voli Dejtonski sporazum, pa moj roÄ‘endan slavimo uvijek dan prije, svakog 13. decembra, umjesto 14…

KoÅ¡evo je nekad bilo poznato po stadionu “KoÅ¡evo”, jer su se na njemu otvarale olimpijske igre 1984. Ali tu su, isto tako, za vrijeme rata ljude ukopavali Ä‘e stignu. Tamo, na pomoćnom igraliÅ¡tu stadiona “KoÅ¡evo” sahranjeno je ne znam ni ja koliko ljudi, ali dovoljno toliko da se napravi čitavo groblje. E ja živim baÅ¡ preko puta tog poznatog stadiona! Sad se taj stadion viÅ¡e ne zove “KoÅ¡evo” nego “Asim Ferhatović Hase”… Hase je bio jedan slavni igrač FK Sarajeva, joÅ¡ za vrijeme dok je Bosna i Hercegovina bila Jugoslavija. Ali svi KoÅ¡evo i dalje zovu “KoÅ¡evo”.

Meni je fudbal prije bila najvažnija stvar na svijetu, jer sam htio sam budem kao Džeko, da igram za neki evropski klub, pa da zaradim dovoljno para da otac može rahat u penziju. A onda možda zaigram i za našu reprezentaciju. Ali ne radi para, nego zato što bi bio ponosan da nosim dres Bosne i Hercegovine!

Moj babo Muzafer nije brao brige za fudbalom. On je vazda neÅ¡to Å¡trajkovao, pa onda sjedio kod kuće, othukivao i psovao u televizor. On je ustvari bio profesor u jednoj srednjoj Å¡koli, pa zato. Å to se tiče fudbala jedino je znao nekad odigrati kladionicu. Njega su zanimale samo moje ocjene. I ima li kakvih curica u Å¡koli… Kad mu kažem da su mi ocjene odlične njemu bude drago, a kad mu kažem da ima neka curica da mi se sviÄ‘a njemu bude joÅ¡ draže. On je ustvari volio Å¡to idem na treninge i zabijam golove, ali je stalno pričao da se ja držim knjige, jebo fudbal.

Dobar je bio moj babo. Samo se sikirao previÅ¡e… Toliko se sikirao da je skoro svaku noć pio rakiju da se smiri. A kad se napije psuje sve redom. DoduÅ¡e, kad doÄ‘e ramazan onda ne pije po čitav mjesec. Kaže, mora čovjek nekad stati na loptu…

Moja mati je, pričao mi babo, otiÅ¡la sa nekim unproforcem kad sam ja imao samo godinu dana… Sada živi u Americi, država Juta, Solt Lejk Siti. PiÅ¡e se Utah, Salt Lake City, USA. (Ovo USA znači Sjedinjene Američke Države).

Imam čak i jednu materinu sliku od prije rata, kad se ja joÅ¡ nisam bio rodio: ona i Muzafer, mladi pravo. Babo tad nije imao bradu i malo mi je smijeÅ¡an, a mati je lijepa i lijepo se smije, ali meni uopÅ¡te ne izgleda kao moja mati… Pogotovo otkako sam je vidio uživo… ViÅ¡e mi ni ona sa slike ni ona uživo ne izgledaju ko mati… Ipak, znam da mi je mati, pa sam stalno sakrivao tu sliku od babe, jer nekad kad se napije traži da je podere i spali. A ja ne dam. Jer, nekad, kad mi doÄ‘e teÅ¡ko, uzmem tu sliku, gledam je i vazda neÅ¡to kontam, pa mi bude lakÅ¡e. I tako zaspim.

Babo je često naveče sjedio sa komšijom Rasimom i pričao o materi. Ali uvijek nekako potiho, da ja ne čujem. A ja čujem, jer se samo pravim da spavam.

Pričali su kako Ana viÅ¡e nije Srpkinja nego da je postala Mormon, pa sam tražio na Google Å¡ta znači to – Mormon. To je neka religija Å¡to vjeruje u Isusa kao u Boga, i da svaki čovjek može jednom biti Isus, ustvari postati Bog. Ili neÅ¡to tako. Komplikovano pravo.

Babo Muzafer je govorio da je dobro da naučim engleski, može mi zatrebati, a ja nisam htio u inat… Nisam htio da on misli kako hoću da idem materi u Ameriku, pa da i ja postanem taj Mormon… Ja ne želim da budem bog, ja želim biti Džeko!

I ne volim tu Ameriku. Imam ja tamo i tetku, babinu sestru Aminu, pa nam ona priča kako je u Americi zajebano. Kaže tetka Amina da se tamo radi viÅ¡e nego Å¡to se spava. A ja onda mislim Å¡to se ne vrate u Bosnu, jer kod nas se puno viÅ¡e spava nego Å¡to se radi. I priča se naÅ¡ jezik. I ima naÅ¡e muzike. I naÅ¡a reprezentacija sada igra pravo dobro! Ali babo tvrdi da nije to baÅ¡ tako… Mogu, veli, oni gledati svjetsko prvenstvo iz Amerike, nisu pali s Marsa da se radi toga vrate!

Muzafer je dugo vremena bio psovao Ameriku, ali je počeo gotiviti kad je pobjedio onaj Obama. Obama je pola crnac, pola Musliman. I zato se on svidio babi… I meni je drago da je pobjedio taj Obama, ali ne vidim zaÅ¡to bih radi toga bio sretan.

Mene zanima samo fudbal. Da se mene pita ja bih postavio Džeku za predsjednika države. On je pravi Bosanac. U sezoni 2008/09 dao je 26 golova, bio drugi strijelac njemačke lige, i još uz to- osvojio je titulu prvaka sa Volfsburgom! A poslije zadnje utakmice u sezoni trčao je po stadionu sa bosanskom zastavom. I cijeli svijet je vidio našu zastavu!

KomÅ¡ija Rasim je komentarisao da je dobro da ljudi vide da mi znamo i neÅ¡to drugo, osim ratovati. I, da nam je viÅ¡e ovakvih ko Džeko, Ä‘e bi nam kraj bio… Ja se slažem s Rasimom.

Komšija Rasim je naš komšija, ali i najbolji babin jaran.

Rasim je skroz ćelav, fali mu jedan zub sa strane i ima veliki nos. Ali nije ružan. On je, ustvari, kondukter pa kad obuče konduktersko odijelo i stavi šapku na glavu više izgleda ko policajac nego kao Rasim, kondukter.

DoÄ‘e tako nekad da poigra Å¡aha s babom, pa se stalno žali da ne dobija platu i da će i oni u Å¡trajk. A onda sve okrene na zajebanciju kako je u ovoj državi bolje raditi džabe nego džabe Å¡trajkovati. Prije će, vele, naći lijek za sidu nego ovi naÅ¡i doći do pameti. To on misli na političare. Onda potegne čokanj, i doda: “Eh…. za koji smo kurac mi ratovali…” Muzafer nekad odgovori: “Za goli opstanak, Rasime”, a nekad prećuti i samo kucne u Rasimov čokanj.

Rasim onda kaže da on ima pet života- fino bi on to raspodjelio. Jedan Bosni. Jedan ženi. Jedan ćerki Mireli. ÄŒak bi, kaže, naÅ¡ao i neku pjevaljku, pa bi i njoj jedan život dao! Ovako, veli, dok on raspodjeli ovaj jedan život okolo, ostane mu taman za partiju Å¡aha i koju čaÅ¡icu s babom. Lud je Rasim. Ali se voli puno Å¡aliti i voli fudbal viÅ¡e od politike, isto ko i ja… Zato je i moj jaran.

Rasim i ja često odemo zajedno na utakmicu FK Sarajeva… I uvijek se obučemo ono pravo ko navijači: dresovi, kape, Å¡alovi… Volim ga i zato Å¡to mi kupi koÅ¡pe, pa utakmica bude joÅ¡ bolja.

Rasim je vazda govorio babi da se okane politike i da prati viÅ¡e fudbal, da će se tako manje nervirati. A Muzafer nije pratio naÅ¡u ligu, jer je, veli, naÅ¡a liga ko i država- za goli kurac. Ali je zato nekad iÅ¡ao s nama na KoÅ¡evo gledati reprezentaciju, jer kaže da nisu ti momci krivi Å¡to su oni u fudbalskom savezu lopovi. I da je Džeko super igrač! A meni onda bude drago…

I zato je Džeko moj idol. Neka djeca nose dresove na kojim piÅ¡e Džeko, a ja to neću. Ja hoću da igram ko Džeko! Å ta mi znači dres ako ne znam igrati? I hoću da nosim dres sa svojim prezimenom. I da onda djeca jednom nose dresove na kojim piÅ¡e Sudžuka! Pa sam zato vježbao kad god stignem. Nekad je bilo zajebano zbog Å¡kole, ali mi je Muzafer postavio ultimatum da treninzi i utakmice mogu samo ako Å¡kola ide kako treba. I onda sam Å¡trebao, Å¡ta drugo… Ali sam zato na raspustu vježbao duplo. I troduplo! Ionako nemamo para da idemo na more, pa se svakog ljeta prihvatim lopte.

Babo je vazda nešto stajao na loptu, a ja je vazda šutao. I to je najveća razlika između mene i babe.

A onu riječ ultimatum naučio sam još davno, jer na dnevniku stalno daju neke ultimatume, pa mi je Muzafer objasnio da to znači kad ti neko dadne uslov, pa ili to- il zajebi fudbal!

Ja često nekad razmišljam zašto sam se rodio baš u Bosni.

Dobro je to da sam se rodio tek poslije rata, jer je u ratu bilo svakakvog sranja. I ljudi su bili gladni i ginuli su dok su iÅ¡li po hljeb ili na vodu… Ali ne valja to Å¡to je u Bosni situacija i sad zajebana… Nema ni posla ni para, pa svi Å¡trajkuju. Rat je prestao davno, i nekad izgleda ko da ga nije ni bilo. (Samo se po nekim zgradama joÅ¡ vide rupe od metaka). Ali svi pričaju da nema stranaca da bi opet rat izbio…

Babo Muzafer je govorio da smo obojica kurate sreće, a komšija Rasim veli da čovjek ne može birati đe će se rodit. Pa ja onda razmišljam kako bi bilo da sam se rodio negdje drugo, i kada bih mogao da biram šta bi izabrao.

I kontam… Moglo je biti i gore. Znam to, jer sam često čitao babine novine.

Mi živimo u jednoj staroj austro-ugarskoj zgradi, sa debelim zidovima i velikim balkonom. ÄŒim Muzafer ostavi novine na hastalu i ispari se, ja na balkonu popijem kafu, uz novine. Jednom sam mu bio ukrao cigaru i ispuÅ¡io je, mantalo mi se cijeli dan, pa sam vidio zaÅ¡to sportisti ne puÅ¡e. Tad sam se zarekao da neću nikad puÅ¡iti. A i Muzafer bi me ubio da je skontao da sam zapalio cigaru… I tako, pogledam sport, pa usput pročitam i ostalo. Onda razmiÅ¡ljam…

Da sam se rodio negdje u Africi, gdje su djeca gladna, ne bi valjalo nikako! Tamo djeca rade umjesto da igraju fudbal i idu u Å¡kolu. I imaju one napuhane stomake od gladi, i muhe stalno lete oko njih… Neka bi djeca čak volila da idu u Å¡kolu, ali ne mogu. Malo mi je smijeÅ¡no to Å¡to neko hoće da ide u Å¡kolu, ali tako ti je to- ako nemaÅ¡ Å¡kole handre te svi redom. To je prva lekcija koju sam naučio od Muzafera, jer je najviÅ¡e ponavljao.

Doduše, neka djeca u Africi svaki dan trče od svog sela do škole, pa onda kasnije postanu super atletičari, budu poznati i zarade dosta para. Ali to su samo neki, ne mogu svi biti atletičari!

Eto, neku djecu tamo u Tajlandu ljudi kupuju i prodaju… PiÅ¡e u novinama da turisti imaju seks s njima i da ih drogiraju!

U Indiji djeci kopaju oči da budu sakati samo da bi prosili, pa čak i ubijaju ako koje dijete pokuÅ¡a da pobjegne… Gledao sam skoro jedan film o tome. E tu ne bih volio nikako da se rodim. Da sam tamo, ja bih kad-tad naÅ¡o neki nož pa ih izbo sve redom!

U Palestini, na primjer, svi žive ko u zatvoru. Tamo vam djeca piÅ¡u matematiku u pijesku! Ja ne volim matematiku, pa to nije tako ni loÅ¡e, jer ne bih morao nositi kući zadaću iz matematike… Ali i ona djeca koja tamo idu u pravu Å¡kolu- džabe idu kad im valja uzet puÅ¡ku čim malo odrastu! Jer stalno ratuju za državu koju nemaju… Jebo to.

A onda opet kontam… moglo je biti i bolje…

Da sam se rodio, na primjer, gore u Švedskoj sve bi mi bilo plaćeno. I škola i fudbal. Jer, piše u novinama, oni imaju najbolji standard na svijetu. Zaboli njih. A i babo bi radio s hajrom i ne bi se sikirao kako da plati struju i internet. I bili bi sretni pravo.

Ili, da sam se rodio u nekoj bogatoj familiji i da imam toliko para čim se rodim da ne razmiÅ¡ljam o tome hoće li Muzafer ove godine imati para za nove kopačke… Ove stare su mi postale tijesne, a one od kluba nemaju dobre čepove i skroz su poderane…

Na kraju, kad opet skontam, da sam se rodio negdje drugo onda ne bi bilo ni babe Muzafera, ni Sarajeva, ni komÅ¡ije Rasima, ni raje iz kluba, ni moje raje iz mahale… Ne bi vjerovatno bilo ni ćevapa ni baklave niti bi volio Džeku kao Å¡to ga volim… Ma neka mene ovdje, dobro je nama i u Bosni!

Eto, baš neki dan me je Muzafer vodio na ćevape.

Ja naručim pet u pola s lukom, a on mi kaže da slobodno naručim deset, jer zna da mogu pojesti. A ja znam da i on može pojesti deset, ali je naručio samo pet, jer je vazda kokuz. Ja to sve kontam, neću da mu budem na teret, pa sam se pravio da ko fol ne mogu na trening punog stomaka. A on me onda uÅ¡tinu za obraz i reče, skroz ono- s ponosom: “Ma ne dam ja svog Džeke nikom!”

I uvijek tako, kad mi nekad jedemo u gradu, dolaze i prose od nas. Meni se to ne sviÄ‘a, ali babo kaže da su oni sramota sviju nas. Stare nane, invalidi, glohonijemi, narkomani, cigančad… Babo nekad dadne neke siće, a nekad ne da. Kaže, ne da onom ko može da zaradi. Zato nikad ne daje novac narkomanima, jer se ne kupaju, stalno se čeÅ¡u, i za njih kaže da su produkt ranog kapitalizma. (Rani kapitalizam je sistem u kojem bogati handre sirotinju sve dok ne postanu dovoljno bogati da i sirotinja ima neÅ¡to od njihovog bogatstva).

Ali dadne babo zato invalidima, jer su mnogi od njih stradali u ratu i oni nisu krivi ni za rat ni zato što nemaju para. A one male Rome samo otjera, jer prose za druge. To je ovdje biznis. Romkinje ovdje nosaju bebe i oblače se ko prave Muslimanke samo da bi više para dobili, pa isto ko da se trude da imaju što više djece da bi više zarađivali. Nekad babo hoće da im kupi kiflu, ali oni traže samo pare. Njemu se gadi to što iskorištavaju tu djecu, pa im opsuje sve po spisku. A spomene i državu.

“ZnaÅ¡, Keno, kako ćeÅ¡ prepoznati bolesno druÅ¡tvo…” pita on mene, a ja znam da me ne pita nego hoće neÅ¡to pametno da mi kaže. “Kad seljaci poÄ‘u prosipati mlijeko, a ratni invalidi Å¡trajkovati glaÄ‘u, onda znaÅ¡- sranje je u državi! A ovo… Å¡to ovoliko prosjaka ima po Bosni… to je tipičan sindrom bolesnog druÅ¡tva…” (Sindrom je kad imaÅ¡ neku bolest ili nisi sav svoj).

Meni onda bude drago Å¡to sam Muzaferov, jer sam lako mogao biti sindrom, ko neki od tih cigančadi, pa onda skontam da su mi i one stare kopačke taman za joÅ¡ barem godinu…

I kaže ti meni tako babo, dok smo jeli one ćevape, da je ugovorio s nekim jaranom da radi ko konobar. Počinje Sarajevo Film Festival, grad je pun dijaspore i stranaca, može se zaraditi, taman će nam dobro doći dok ne počne Å¡kola u septembru… Meni je bilo drago Å¡to mi pričamo tako o svemu, i Å¡to mi uvijek kaže sve Å¡ta je i kako je.

A kad sam ga upitao Ä‘e to ima da profesor radi ko konobar, zar je džabe studirao, on meni veli: “U Bosni, moj Keno… U Bosni svega ima…”
Mogao sam mu tad komotno reći kako je ipak bolje igrati fudbal i zaraÄ‘ivati milione nego troÅ¡iti vrijeme na Å¡kolu, biti profesor a raditi ko konobar, ali nisam htio da mu pristajem na muku. PoÅ¡utio sam malo, jer se i on bio neÅ¡to zagledao u ćevap. Držao ga je onako na viljuÅ¡ki, u zraku, izmeÄ‘u usta i somuna, i buljio u njega…

Vidio sam da se bio zamislio ali sam se pravio da ne vidim. On tako, kad se nekad zamisli, izgleda kao da je tužan. Onda se odjednom trzne, sjeti se da je tu, i nastavi pričati tamo gdje je stao. “A uskoro ti dolazi i tetka Amina… Dovešće i Damira. Spavaće kod nas…” dodao je kao da se niÅ¡ta nije desilo.

Ja volim tetku Aminu, jer mi svaki put donese nešto fino iz Amerike. A rođaka Damira skoro da i ne znam, jer tetka dolazi svake treće godine i samo je jednom bila sa Damirom i mužem. Kaže da su avionske karte pravo skupe.

Upitao sam oca zaÅ¡to naÅ¡e izbjeglice nazivaju dijaspora kad su izbjeglice, a on mi je objasnio da su naÅ¡e izbjeglice za vrijeme rata bili izbjeglice, ko tetka Amina, ali viÅ¡e nisu, jer se sad mogu vratiti ali neće, pa ih zato zovu dijaspora… Raja ovdje njih, kaže, ne voli, jer dolaze s parama i mogu pobjeći iz Bosne kadgod im se ćefne, pa su ovi naÅ¡i ljubomorni.

A kad sam ga pitao je li moja mati dijaspora, Muzafer je opet zaÅ¡utio, i ja ga taj dan nisam viÅ¡e niÅ¡ta pitao… Mi nikad ne pričamo o materi, a ja to nekad zaboravim.

Samo sam mu rekao, navečer kad sam legao u krevet, da podsjeti tetku Aminu da ja nosim 35 broj cipela, pa ako naleti na kakve kopačke… A on mi je onda namignuo i poljubio me iznad čela, jer me njegova brada grebe kad me poljubi u obraz. A on zna da ja to ne volim.

Sanjam ja tu noć tetku Aminu. Ide ona, i nosi mi kopačke. I to “Nike”! Zato sam ustao pravo raspoložen. I dan je bio lijep. Sutra je trebao biti petak, Å¡to znači da Muzafer ide kod jarana da konobariÅ¡e, a ja kod Rasima na spavanje. To nije zvučalo tako loÅ¡e, kontao sam… Rasim ima ćerku Mirelu, i mi smo super raja.

Mirela je starija od mene dvije godine. Ona nema jedne noge, jer je stala na minu Å¡to se zove paÅ¡teta. I to kad se rat već bio zavrÅ¡io. Sad ima protezu, pa se skoro i ne primjeti- stalno nosi dugačku suknju…

Ja sam već par puta spavao kod Rasima, ono kad je Muzafer neÅ¡to prevodio za UN. I vidio sam tu njenu nogu. Mislim, protezu. Prvi put kad sam je vidio nisam uopÅ¡te mogao da spavam. StraÅ¡no je to kad neko nema svoje noge… Ali ona ne prosi, jer Rasim i njena mati Amra bi radije umrli od gladi nego to.

Mirela je najbolji učenik u svom razredu. Pravo je pametna, rastura matematiku, i hoće da studira ekonomiju. Meni nije jasno kako neko može da voli matematiku.

Ali Mirela čita i knjige o vanzemaljcima i duhovima, pa zna dosta čudnih priča. Kad sam jednom spavao kod nje, pričali smo skoro cijelu noć o tome ima li vanzemaljaca i postoje li duhovi. Ona misli da garant postoje. Ja nisam siguran, jer teško mi je povjerovati u nešto čega nema. A i zaboli me glava svaki put kad tako nekad razmišljam o stvarima koje nemaju odgovor. Mirela kaže da ona voli o tome razmišljati jer je to ko neka jednačina kojoj samo ona može naći rješenje, ali ja volim samo one jednačine kod kojih se brzo dođe do odgovora.

Eto jednom sam se pitao kako to da je Zemlja okrugla, a mi ne pospadamo s nje…

A onda sam shvatio da je ova planeta toliko velika da mi ne vidimo te njene krivine, pa nam izgleda ko da uvijek idemo po ravnom.

U školi sam učio da su ljudi prije vjerovali u to da je Zemlja ravna, pa su čak spaljivali na lomači svakog ko je govorio drugačije! Tako je dosta pametnih ljudi završilo u vatri. Skonto sam da ne valja biti vazda pametan, jer bi garant i mene spalili da sam se rodio tada.

Ali ima nekih pitanja na koja niko nema pravog odgovora. Na primjer: Å ta je starije- koka ili jaje?

Kad sam prvi put čuo to pitanje u raji, ja sam mislio da je to neka zajebancija. Ili neka zajebana zagonetka. I bio sam danima neraspoložen, jer nisam skužio fazon. Djeca su se smijala Å¡to ja toliko razmiÅ¡ljam o tome, jer je za njih to bio samo dobar fol. A meni nije. Jer, ako mi ne možemo odgovoriti na ovako jednostavno pitanje, onda mi fakat ne znamo niÅ¡ta! A to nije zajebancija. Nakon dugo dumanja odlučio sam da se kanem takvih zagonetki, pa kad jednom odrastem možda naÄ‘em neko rjeÅ¡enje…

Pa zato, Å¡to se tiče vanzemaljaca i duhova, neću uopÅ¡te ozbiljno da razmiÅ¡ljam…

Ali sam zato razmiÅ¡ljao o Mireli. Ona ima lijepe zelene oči, dugu čičkavu kosu, malko smeÄ‘u kožu, i stvarno je žalosno da tako lijepo stvorenje nema noge… Ona ne može uopÅ¡te da se bavi sportom… Rasim joj je govorio da skonta neÅ¡to, da postoji i ona paraolimpijada, ali ona neće ni da čuje. A ja sam joj pročitao članak u “Avazu” o tome kako su naÅ¡i odbojkaÅ¡i, otkako je počeo rat pa sve do sada, bili nekoliko puta evropski i svjetski Å¡ampioni u sjedećoj odbojci! Ona je samo Å¡utila. Sigurno je skontala da lažem kako to nije loÅ¡e, jer meni stvarno izgleda žalosno kad oni igraju neki sport…

Ali mi isto tako bude i drago Å¡to imam obje noge, jer Å¡ta bi ja da ne mogu igrati fudbal? O odbojci nemam pojma pa bih se morao onda zadati na matematiku, a tu sam i ja hendikepiran…

Malo mi je bilo bezveze što tako razmišljam, pa odlučim da, prije treninga, odem na internet pogledati još jednom golove što ih je zabio Džeko protiv Belgije. Moj fejsbuk je sav u folu Džeke i naše reprezentacije. Ja tu stavljam golove što naši igrači zabijaju u evropskim ligama i za Bosnu, i odgovaram na komentare od raje.

Kad, taman da kliknem na internet, čujem zvono.

Odem i otvorim vrata, kad ono- drotovi. Dva policajca, izgledaju pravo zajebano, i jedna žena obučena ko muškarac, u odjelu. Gleda ona u mene, ne skreće pogled. A ja namjerno zato nisam htio da joj kažem dobar dan, već samo policajcima.

“Je li tu stanuje Muzafer Sudžuka?” pita mene jedan policajac.

“Stanuje,” kažem ja.

“A jel Muzafer kod kuće?” pita onaj drugi drot.

“Nije.” kažem ja.

“A znaÅ¡ li ti Ä‘e je?” pita opet onaj prvi.

“Otkud ja znam, sigurno igra Å¡aha neÄ‘e…” odgovorim, a ne smijem viÅ¡e da dignem glavu koliko me ona žena gleda.

“A jesi ti Kenan?” pita ona mene.

“Jesam…” kažem ja.

“Ja sam tvoja mama, Kenane…” kaže ona i pruži mi ruku.

A ja joj ne uzvratim, jer sam se odjednom sjebo pravo. Isfrustriro sam se u sekundi. (Isfrustriran znači kad je neko sjeban a ne zna kako da ne bude). I zalupim im vrata pred nosom. Drhtao sam. I jedva sam disao. I nisam znao šta da mislim. Malo sam zaplakao, ali nisam znao da li od sreće ili zbog nečeg drugog, pa sam prestao plakati. Osluškivao sam da li su otišli, ali neko vrijeme nisam ništa čuo od svog daha i srca što mi je lupalo tako glasno da sam ga mogao čuti rođenim ušima.

Kad sam se malo smirio čujem ih kako odlaze niz stubiÅ¡te i pričaju neÅ¡to. Zovnuo sam oca na mobilni. Nije se javljao, pa sam se osjećao kao da sam sâm na ovoj planeti… I onda sam nazvao Mirelu i sve joj ispričao. Ona zna kako je… Sjećam se, i njenog su Rasima jednom tako tražili, ali je bila greÅ¡ka, jer su ga pomjeÅ¡ali s nekim drugim Rasimom Å¡to je bio optužen za ratne zločine.

Mirela mi je rekla da se pokupim i da odmah dođem do njih, ali da dobro pazim da me ne prate. Sačekao sam malo, provjerio stubište, išunjao se iz zgrade, i onda sam trčao što me brže noge nose. Sreća, pa imam obadvije.

Kad mi je Mirela otvorila vrata zagrlila me je i rekla mi da ne plačem viÅ¡e, a ja uopÅ¡te nisam znao da plačem. Rasim i Amra su bili na poslu, babo je joÅ¡ uvijek bio “nedostupan” na mobilnom, i meni se činilo da mi je cijeli svijet postao nedostupan. Dan je napolju bio i dalje lijep, i ljudi su i dalje iÅ¡li za svojim stvarima, a meni je sve to prisjelo, jer nikog nije bilo briga kako je meni. Nikog, osim Mirele…

Sjela je kraj mene i pričala mi nešto. Ja nemam pojma šta, jer sam glasno razmišljao u svojoj glavi, pa je nisam čuo. Ali garant je bilo nešto lijepo, jer je zvučalo lijepo. I nježno mi je brisala lice. A ja sam skonto da je to bilo prvi put da sam plakao a da ne znam zašto. Pa sam se pitao zašto. A Mirela je, ko da je čula moje misli, rekla da je to zato što sam vidio uživo mater Anu, a možda sam se prepao i policije. Ja sam rekao da se nisam prepao policije, već nje, matere, jer je možda došla da me vodi u Ameriku. A ja neću nigdje od babe! I onda sam opet malo plakao, ali nisam proizvodio suze, nego onako- u grlu mi bilo teško, pa nisam mogao da dođem do daha.

Mirela je odskakutala na jednoj nozi da mi napravi limunadu, i ja sam je tada prvi put vidio kako hoda na jednoj nozi. Dok je iÅ¡la tako svjetlost joj je napravila suknju prozirnom, pa zato. Falilo joj je pola noge, od koljena… I ona se polovina malo njihala dok je ona skakutala… Kad sam to vidio, odmah sam doÅ¡ao sebi, i prestao sam skroz da plačem. Vidio sam da ima i gore, a njoj sam se divio Å¡to ne plače.

Kad se vratila iz kuhinje nosila mi je limunadu, ali je usput stavila i protezu, pa je opet hodala skoro normalno. Bilo mi je drago da je ona moja raja, i da me tako gotivi.

Mirela se preziva Demirović. Oni su iz Srebrenice i došli su ono kad je UN pobjegao iz Srebrenice i pustio četnike da pobiju sve ljude koji su tu ostali. Ustvari, samo je njena mati pobjegla. Mirela se tad još nije ni rodila. A Rasim je ostao i nekim se čudom spasio. Pričala mi je Mirela da je Rasim njoj pričao kako je mjesec dana živio u šumi i da je jeo bube i crve i gljive i svašta nešto. Onda je živio neko vrijeme sa Amrom u Tuzli, pa su se doselili u Sarajevo, jer je tu Rasim imao jednog rođaka kojeg je pogodio snajper. I sad su u stanu tog svog rođaka, odnosno dvije ulice od moje.

To je jedan mali stan Å¡to ima samo kuhinju, jednu sobu i wc. U kuhinji se stalno sjedi, a tu spavaju Amra i Rasim. Razvuku kauč, pa tako. A Mireli su dali drugu sobu, jer je vole i žele da ona ima svoj mir kad uči. Meni je uvijek fino kod njih, jer Amra ustvari radi u jednoj burgdžinici na čarÅ¡iji i pravi dobru pitu, a Rasim voli da priča o svom životu od prije rata…

On uvijek priča o tom životu od prije rata a malo kad o ovom poslije… To je sigurno zato Å¡to je iÅ¡ao je na radne akcije po čitavoj Jugoslaviji i imao je svugdje svoje raje. Zato on u kuhinji joÅ¡ uvijek drži veliku Titovu sliku. Kaže kad je Tito umro da su svi plakali, i Srbi i Hrvati i Muslimani… Onda nije bilo ni ovoliko prosjaka ni narkomana, stariji svijet je redovno dobijao penzije, KK “Bosna” je bila prvak Evrope u koÅ¡arci, a “Sarajevo” i “Željo” su pobjeÄ‘ivali velike evropske klubove.

Ja sam skonto da je njima stvarno bilo super pa im zato sad ne valja.

I zato je moj babo vazda psovao Dejton i državu.

A ja volim Å¡to Rasim priča o tom životu od prije rata, jer Muzafer nikad ne priča o tome, nego uvijek o ratu i ovome poslije. A to je sigurno zato Å¡to je u ratu izgubio mlaÄ‘eg brata Sifeta, mog dajdžu kojeg nikad nisam upoznao… A isto tako i nanu i dedu Å¡to su poginuli od granate na pijaci dok su bili u redu za hljeb, pa ni njih nisam upoznao… A isto tako izgubio je i drugu sestru, Amelu i njenog muža, jer im je granata pogodila u stan samo par dana prije potpisivanja Dejtonskog sporazuma, pa ni njih nisam nikad upoznao. Jedino sam upoznao tetku Aminu, ali ona sad živi u Americi, pa isto ko da je i nema. I zato babo Muzafer nije mogao nikako da zaboravi rat i da halali, i imao je samo mene, a ja samo njega…

A onda je zazvonio telefon i Mirela se javila. To je bio babo.

Kad me je pitao Å¡to sam ga zvao i zaÅ¡to nisam otiÅ¡ao na trening, ja sam se tek onda sjetio da sam trebao na trening. U tu subotu smo trebali imati prijateljsku utakmicu, rekli su nam da dolazi neki Å vabo da nas gleda, pa je bilo pravo važno da treniram…

Rekao sam babi da sam skroz zaboravio na trening, jer se pojavila neka žena sa dva zajebana policajca, tražili su njega, Muzafera Sudžuku, i ja sam im rekao da ne znam gdje je, jer fakat nisam znao gdje je, a onda je ona žena rekla da mi je mama i pružila mi ruku, a ja sam joj onda zalupio vrata pred nosom, čekao da oni odu, i onda dotrčao do Mirele, jer me je bilo strah da će me odvesti sa sobom, i da će me ta žena što kaže da mi je mati uzeti sa sobom i odvesti u Ameriku, i da ja neću nigdje od njega, i da mu ne pada na pamet da me dadne od sebe. I onda sam opet plakao. A babo je rekao da sam uradio dobro, da će joj jebat sve po spisku, da ostanem kod Rasima, eto i njega malo kasnije, i da me voli i da se ništa ne sikiram. I meni je onda bilo lakše, ali mi je i dalje bilo krivo što nisam otišao na trening.

Mirela mi je rekla da ne plačem, jer muškarci ne plaču.

Nisam joj htio reći da to nije istina, jer sam vidio oca dosta puta kad se napije kako plače. Ipak, bilo me je stid što plačem pred djevojčicom, i čudio sam se kako ona nikad ne plače. Ona kaže da je to zato što vjeruje da je sve od Boga dato, i sreća i tuga, i da joj uvijek lakše bude kad pomisli da je tako.

Ja sam imao problema s tim, jer nisam mogao da shvatim zaÅ¡to nam Bog daje da budemo sretni, ako će nas poslije rastuživati. I kako je to njoj Bog dao da stane na paÅ¡tetu, pa sad treba biti sretna Å¡to je bez noge… NiÄ‘e veze, mislio sam. Ali Mirela kaže da su ljudi glupi i da ne bi znali da su sretni ako nekad ne bi bili nesretni, pa zato.

To je meni značilo da moram biti sretan što sam tužan, a kad sam sretan da budem sretan što nisam tužan. Ipak, ja sam bio tužan, i nimalo sretan zbog toga.

Taj dan sam spavao kod Mirele. I tek onda mi je sve postalo nejasno. Ono, u vezi sreće i nesreće…

Ja sam se, ustvari, zaljubio u Mirelu i skoro sam bio skroz zaboravio i na mater i na Džeku i na onog tipa iz Njemačke Å¡to je dolazio u subotu da nas gleda, i na sve… Evo kako je to bilo.

Tu noć su Rasim i Muzafer bili popili pravo. Ono kad je mati doÅ¡la na vrata… Ja sam bio sa Mirelom u njenoj sobi, ali oni su tako glasno pričali da se sve moglo čuti, i ja i Mirela nismo mogli niÅ¡ta drugo da radimo već da ih sluÅ¡amo.

Rasim je ubjeđivao Muzafera da se kane ćorava posla. A babo je psovao Anu i sud i sudnicu, i govorio kako ona nema nikakvog prava da me uzme sebi, i da je kurva, i da je u stanju napraviti svakakog belaja kad je vidi. A onda ga je opet Rasim ubjeđivao da se kane ćorava posla. A Amra je stalno govorila da budu tiši, djeca će ih čuti.

A djeca, to smo fol ja i Mirela…

Jedno vrijeme su pričali tiÅ¡e i moglo se samo razabrati “…Sve sam ja to poderao i bacio u kantu…”, “…Dabogda joj na Sudnjem danu sudili!” A Amra im je opet govorila da budu tiÅ¡i.

Pa su onda prebacili priču na ratne invalide, na sud u Hagu (piÅ¡e se Haag), i kako je taj Hag sprdačina s ovim napaćenim narodom, i kako Srbija, umjesto da prizna genocid, ulazi u Evropu prije nas, i kako će svi dobiti vize da putuju prije nas, i kako je sve ovo ipak bilo protiv Muslimana, sad se vidi, i kako su zato sad Muslimani postali ko i Srbi i Hrvati, i kako ovi hoće i dalje da se odcjepe, a mi fol ne damo, i kako im je pun kurac turbo-folka i seljakluka, i kako niÅ¡ta ovdje viÅ¡e ne vrijedi, i kako bi bilo najbolje da neko baci atomsku bombu na Bosnu i “da svi lijepo idemo u pičku materinu!”

A onda je Amra rekla: “E sad ste stvarno pretjerali!”

A mene nije bilo briga ni za Hag ni za genocid ni za sve seljake na svijetu. Mene je mučilo ono Å¡to su Å¡aptali viÅ¡e od svega. Pitao sam se Å¡ta je to Muzafer poderao i bacio u kantu, i Å¡ta je ono mislio kad je spominjao sud i Sudnji dan… I bio sam opet tužan, i nimalo sretan zbog toga. Sve je oko mene postalo neka preteÅ¡ka jednačina. I počela me je boliti glava… Mislio sam da je Sudnji dan ono kad oni na sudu budu odlučili da ja mogu ostati s Muzaferom i da će se mati džabe suditi oko mene.

“Nije ti to, bolan, Sudnji dan,” rekla je Mirela.

“Pa Å¡ta je onda Sudnji dan?”pitao sam.

“Sudnji dan ti je kad umreÅ¡, pa te Bog oživi, i onda svi odgovaraju za svoje grijehe,” rekla je Mirela, i dodala: “I onda Bog odluči ko ide u raj, a ko u pakao, kontaÅ¡?”

“Ne kontam,” priznao sam.

“Pa ono- Bog oživi sve ljude i onda im sudi,” rekla je Mirela.

“A zaÅ¡to im sudi?” pitao sam ja.

“Pa za sve loÅ¡e Å¡to su uradili dok su bili živi,” rekla je ona.

“Jebo to, bolje da im sudi dok su živi!” rekao sam.

A Mirela se onda slatko nasmijala. Valjda sam joj bio simpatičan…

A ja nisam mogao baÅ¡ da povjerujem u taj Sudnji dan. I mislim da je dobar prijedlog da se svakom sudi prije nego Å¡to umre. Jer, kakve fajde meni od toga, ako me mati odvede u Ameriku i tamo ostarim i umrem… Ja nisam mogao zamisliti da ostanem bez babe Muzafera. Bez njega bi mi bilo svejedno čak i da postanem ko Džeko!

I onda sam se opet bio isfrustrirao.

Onda je Muzafer uletio u sobu, malo se njihao i smrdio je na rakiju, ali to meni nije smetalo kad me je poljubio, jer je on moj otac i ja ga volim pravo. Samo Å¡to je ovaj put neÅ¡to duže držao usne na mom čelu, i malo me jače pritisnuo uz sebe, pa mi bilo čudno Å¡to on tako… To nije dobar znak, mislio sam. I onda je rekao laku noć, da sluÅ¡am Amru i Rasima, da poslije treninga pičim pravo vamo, da ne idem kući dok on ne doÄ‘e po mene… Ugasio nam je svjetlo i otiÅ¡ao, a ja sam ostao u mraku, skroz zabrinut za svoju sudbinu i kako ću takav, nasikiran, igrati u subotu.

Ja kad spavam kod Mirele, Amra mi uvijek napuše dušek i lijepo napravi posteljinu na podu. Mirela spava na krevetu, odmah do mene, i bude mi baš fino. Možemo šaptati i pričati do kasno u noć, pa zato.

Buljio sam u plafon… Mogao sam ga vidjeti tek povremeno kad neko auto proÄ‘e dole, na ulici. Svjetlost spolja bi oslikala prozore na plafonu, izdužila i pomjerila ih iz jednog ćoÅ¡ka u drugi, i onda opet ostavila u mraku. Ali ja sam buljio svakako…

A onda me je Mirela pitala: “A kako izgleda ta tvoja mati Ana, jel lijepa?”

“Å ta ja znam… onako. Nisam zagledo,” odgovorio sam.

“Pa kako izgleda?” pitala me.

“Ne liči mi uopÅ¡te na onu mater sa slike,” odgovorio sam.

“Å to to?” upitala je opet.

“Ima crvenu kosu umjesto crne, i kratko je oÅ¡iÅ¡ana,” odgovorio sam.

“I?”
“I nosi odjelo, isto muÅ¡ko, samo bez kravate.”

“Da nije lezbejka?” nastavila je.

“Kako misliÅ¡?” pitam ja nju.

“Pa ono… peder. Možda voli žene?”

“Da voli žene ne bi otiÅ¡la sa unproforcem…”

“Pa možda je taj unproforac ustvari bio žensko…”

“Nemoj zajebavat, nije to lijepo.”

“Ma Å¡alim se samo… A ti?”

“Å ta ja?”

“Jel ti voliÅ¡ žene ili muÅ¡ke?”

“Ja volim fudbal.”

“Dobro to… to znam. Nego, ovo drugo…”

“Pa žene, fala bogu.”

“A jel ti se ja sviÄ‘am?” upitala je.

“Pa sviÄ‘aÅ¡… raja smo,” odgovorim ja.

“Ne mislim tako,” kaže ona.

“Nego?” pitam ja nju.

“Pa ono… jel misliÅ¡ da sam lijepa?” pita ona mene.

“Pa mislim… Pravo si lijepa,” kažem ja.

“A ne smeta ti Å¡to nemam noge?”pita ona.

“Kako to misliÅ¡?” pitam ja nju.

“Pa kad bi ti bio moj momak; jel bi ti smetalo Å¡to nemam noge?” pita ona opet.

“Ne bi,” kažem ja. “ViÅ¡e mi smeta Å¡to si veća od mene.”

“Meni to uopÅ¡te ne smeta,” kaže ona.

“Pa ne smeta ni meni Å¡to ti nemaÅ¡ noge,” kažem ja.

“HoćeÅ¡ da vidiÅ¡?” pita ona mene.

“Å ta?” kažem ja.

“Ovu nogu, vidjela sam da stalno zagledaÅ¡… HoćeÅ¡ da je vidiÅ¡?”

“Pa ne mogu u mraku…” izvlačim se.

“MožeÅ¡. Daj mi ruku.”

Ja joj dam ruku, a sve mi neÅ¡to neprijatno. Mirela uzme moju ruku i zavuče je pod jorgan… Tu je bilo pravo toplo…

“Eto, pogledaj…” Å¡apne ona. I stavi mi ruku na nogu.

“Eto, pogledo sam…” promucam ja. I pokuÅ¡am da povučem ruku nazad… Ona je uhvati… I stisne mi Å¡aku… I onda me nježno pomiluje po ruci.
Obuzela me bila naka drhtavica. Nisam znao Å¡ta da radim… Mirela mi uze ruku i stavi je na onaj dio gdje joj je noga bila odsječena. A onda je polako upravljala mojom rukom i rekla mi da je pomilujem. I ja sam je milovao s njenom rukom na mojoj. Tamo gdje je nekad bilo koljeno bila je samo pohabana koža. Osjećao sam se čudno, ali mi se nije gadilo… To Å¡to Mirela nije imala noge uopÅ¡te mi nije smetalo da se zaljubim u nju…

Povukla me je za ruku i ja sam se odjednom našao u njenom krevetu. Ispod jorgana je bilo fino i toplo, ali više nisam znao je li mi vruće ili zima. I onda me je poljubila. Pravo u usta. Nisam znao kako se ljubi, ali sam brzo naučio. Drhtao sam. Ali ne ko ono kad sam se prepao matere, nego skroz drugačije. Ustao sam i otrčao u wc. Trudio sam se da se ispišam, ali nisam uspjevao. Bojao sam se da ne upišam sve okolo wc-šolje.

Kad sam se vratio u sobu, Mirela je bila okrenuta na drugu stranu i već je spavala. Ili se pravila da spava. Ja sam legao na svoj dušek i nastavio buljiti u plafon. Samo više nisam bio nasikiran, nego sam razmišljao šta se to upravo desilo, i zašto nisam mogao pišati kad me je toliko tjeralo. Znao sam da tu ima nešto pogrešno.

Cijelu noć sam se okretao i osluÅ¡kivao kako Mirela diÅ¡e… Tako sam shvatio da sam se zaljubio. Zaspao sam tek pred zoru.

Sanjam ja da je Sudnji dan…

Bio sam, ko fol mrtav, ali sam fakat u snu imao osjećaj da sam mrtav. Tek, čujem neki glas kako odjekuje i kaže: “Ustaj, Kenane!” Bilo mi je teško da ustanem, jer kako ću ustati, tek tako, kad sam mrtav? Kad će ti opet onaj glas (a to je fol bio Bog): “Ustani! Ustani, Kenane!”

I ja se nekako dignem. Ono, sav prašnjav i blatnjav. Otresam sa sebe zemlju i skontam da mi je čuna dignuta. Bilo me je stid Boga. Sakrivam rukama čunu, guram je dole, tjeram da se spusti, ali ona kako stoji- stoji. Pogledam gore, da vidim da li me Bog vidi, ali gore ni Boga ni zvijezda ni ničega.

Čujem opet: “Hajde, Kenane!”

I ja krenem… Hodam tako, a sve kako idem, ljudi se dižu iz grobova. Isto ko u zombi filmovima. Ustaju, stresaju sa sebe zemlju, i koračaju prema glasu u daljini. Ali to mi nije bilo straÅ¡no ko u filmovima, jer sam i ja sad bio zombi, pa zato.

Odjednom, naiÄ‘em na ljude, ustvari; zombije kako čekaju u redu. Crnci, Kinezi, Indijanci, svi… Red je bio dugačak hiljadama kilometara.
Ustvari, nije mu se vidio kraj. I svi čekaju u redu. Neki psuju. Neki zijevaju. A neki se vraćaju nazad jer su zaboravili da pokupe sa sobom ruku ili nogu… I sjetim se onda Mirele. Gledao sam je li i ona čeka na red… Htio sam baÅ¡ da vidim ima li obje noge…

Tek, ugledam njenu nogu kako leži pored puta. A vidim, Mirela, čeka u redu. Bez noge. Uzmem onu njenu nogu i potrčim do nje, a zombiji stanu vikati za mnom da se vratim u red. Svako na svom jeziku.

DoÄ‘em do nje, sav radostan Å¡to će nam se zajedno suditi, a ona ko da me ne pozna… Dadnem joj onu nogu, a ona samo uzme i nastavi čekati u redu. Ni hvala, niÅ¡ta… I džaba je ja ubjeÄ‘ujem da sam Kenan, i da je volim- džaba! UopÅ¡te me ne poznaje… I tako doÄ‘e red na nas…

Bog je imao dugu, sjedu bradu i brkove i sjedio je na jednom oblaku. Ličio mi je viÅ¡e na Djeda Mraza, nego na Boga. Samo Å¡to nije bio veseo kao Djed Mraz nego je bio pravo ljut, jer je imao pune ruke posla…

A onda je došao red na mene.

Odjednom, nisam više nikog vidio oko sebe. Bili smo samo ja i Bog.

“Å ta je to, Kenane?” pita mene Bog Å¡to liči na Djeda mraza.

“Å ta?” kažem ja, a glasa nigdje.

“To!” prodere se Bog, i pokaže prstom na moju čunu.

Ja pogledam, a ona stvar mi još dignuta stoji.

“Pa… piÅ¡ki mi se…” promucam.

Okrenem se i stanem pišati.

I piÅ¡am ti ja tako, piÅ¡am, i piÅ¡am… Nikako da prestanem. Kad čujem opet: “Kenane!”

Trznem se. Protrljam oči. Vidim: Rasim stoji iznad mene.

“Keno, sine, hajdi ustani…” veli.

Tek onda skontam da sam sanjao… Pogledam… ja se upiÅ¡ao. Ležao sam u lokvi svoje mokraće! U zemlju sam propao od stida…

Skinem mokre gaće, stavim ih u džep, i otrčim kući da se prije treninga okupam i presvučem. DoÄ‘em do stana, ustrčim uz stubiÅ¡te. PokuÅ¡am da otvorim vrata… vidim, zapinju… Zapnem i ja, gurnem jače, i upadnem u hodnik.

A u hodniku… Izvrnuta kuhinjska stolica…

Pogledam gore… a Babo Muzafer visi na na Å¡njuri od usisivača…

Zagledao se u plafon… I njiÅ¡e se.

Pantalone su mu bile mokre, curilo mu je niz nogu i pravilo baricu na podu…

I tako sam prestao da pričam. Tako sam prestao da sanjam…

piše: Elvis Hadžić, (maj 2010, Salt Lake City, Utah, SAD)

Sadržaj je objavljen u otvorenoj rubrici “Imam priču“, koja je otvorena nakon poziva svim posjetiocima portala da poÅ¡alju svoje autorske sadržaje koji će biti redovno objavljivani na portalu Sarajevo.co.ba.
Ako i vi želite ispričati svoju priču pošaljite nam je. Više saznajte OVDJE.

Tagovi: Elvis Hadžić