Džamonja: Nekrolog

Pročitao sam, još davno, par koje si napisao i sviđalo mi se, jako. Ali, jebiga, oni o kojima si pisao su već bili mrtvi i nisu mogli pročitati to što pišeš – daj, sreće ti, da za života pročitam nešto o sebi: nije važno šta. Dobro ili loše.

Dario Dzamonja (Nina Hadzic)
Dario Dzamonja (Nina Hadzic)

pisao: Dario Džamonja

Hoda gradom, u obje ruke mu upaljene cigarete i naizmjenično povlači žudne dimove; za uši mu zataknute dvije cigare, presreće ljude i pita: “Imaš du'an?”

Pola njih okreće glavu i ubrzava korak, pola vadi marku iz džepa i nudi mu, a on im odgovara: “Mrš u pičku materinu, nisam ja prosjak.”

Bio je najmlađi doktor elektronike u zemlji, ali ga ja ne pamtim po tome, nego po faktu da je (poslije mog djeda) bio najbolji igrač preferansa, da je napisao i objavio knjigu o toj čudesnoj igri, da je palcem otvarao pivske flaše, da je mogao popiti nemjerljive količine napolice u Hvaru (kod Božane), Vlašiću, Lovcu… i da je bio strahovito dosadan.

Stalno je pričao o ženama, a niko ga nikad nije vidio s jednom. Izmislio je slogan: “Mislim, dakle – neoženjen sam!”, otišao je u Ameriku na postdiplomske studije i vratio se “puknut”…

Sretnemo se u ulici “kako li se nekad zvala ili kako li se sad zove” i on me grli upaljenim cigaretama: “Ma, Daco, jesi li to ti? Imaš du'an?”

Vadim kutiju iz džepa, a on je kao pas kost grabi i stavlja u džep. (Jebaji ga – imam rezervnu.)

“Kadire, hoćemo li na piće?”

“Ne pijem ti ja.”

“Može kafa?”

“Bi’, ali puno pušim uz kafu.”

“Sok?”

“Ma, dobar je sok, ali je dosadan… Nego, znaš šta bih te zamolio – da mi napišeš nekrolog.”

“Daj, Kadire, ne zajebavaj se…”

“Ne, ne…. ozbiljno ti govorim. Pročitao sam, još davno, par koje si napisao i sviđalo mi se, jako. Ali, jebiga, oni o kojima si pisao su već bili mrtvi i nisu mogli pročitati to što pišeš – daj, sreće ti, da za života pročitam nešto o sebi: nije važno šta. Dobro ili loše.”

“Pa, moj Kadire – ja ti ne znam napisati ni dobro ni loše: ja samo mogu pisati istinu ili debelo slagati.” Prolazili su ljudi pored nas, a Kadir je, u po bijela dana, svakog pozdravljao sa “dobarveče” a oni su mahinalno odgovarali istim “dobarveče”, da bi se tek nakon desetak koraka (možda prvi put u svom beznačajnom životu) upitali: “Šta li ja ovo radim?”

“Otkud ti, Kadire, bolan ne bio, veče kad je, vidiš i sam, u podne zvizdan upekao?”

“Meni je, moj jarane, davno pao mrak na oči. Noć je, noć je i samo noć…”

Pogledao me je tamnim očima i rekao: “Bolje je imati mrak na očima, nego mrak u očima.”

Ja više nisam bio tu – bio sam nigdje i mislio da razmišljam šta mi valja raditi danas, sutra, prekosutra, ljetos…

Kadir je iza uha izvadio cigar i pripalio na još goreći čik u jednoj ruci:

“Nešto mi nisi raspoložen danas?”

Htio sam ga poslati u pičku materinu, ponoviti mu njegove vlastite riječi: “sretan sam što sam blesav”, uz ispravku da sam nesretan što nisam blesav. Umjesto toga sam mu rekao: “Nisam, ali biću kasnije.”

Stojim na (u) toj ulici gdje sam se rodio, u ovom čontretu od glave mi pada na pamet “da li je ispravnije reći – gdje sam rođen”, jer nisam se ja rodio, valjda me je majka rodila, a ja sam samo preuzeo svoj život.

Zaboravio sam da imam još jednu kutiju cigara u džepu i pitam Kadira:

“Daj mi cigar.”

Njemu se smiješe oba uha iza kojih se kriju cigare: “Nemam, jarane.”

“Ma, jebi se, Kadire”, opipam džepove vindjakne i pripalim, a Kadir viče za mnom:

“Hoćeš li napisati onaj nekrolog?”

“Već sam ga napisao”, odmahujem rukom.

I dalje se dere on: “Za koga?!”

Kao da me sajlom povukao, vratim se i u neiživljenom bijesu mu skinem cigare s ušiju i pogazim ih nogom; on se blesavo smiješi:

“Za koga?!”, ponavlja.

Sinu tračak svjetlosti u mojim očima, pa ga samo upitah: “Što se nisi obrijao?”

Kadir me pogledao svojim tamnim očima i reče: “Zato što ne mogu dići ruku na sebe!”

* * *

Penjem se uz ulicu, pušim i češkam se po novoizrasloj bradi, a u glavi mi fanfare Kadirove:

“A, ti?”

Još ne kontam na šta je mislio: da li da se obrijem ili…

Dario Džamonja (Sarajevo, 1955 – Sarajevo, 2001), bosanskohercegovački novinar i fenomenalni pisac kratke priče. Bio je kolumnista u magazinima “Slobodna Bosna”, “Večernje novine”, “Naši dani”, “Oslobođenje”, “Komunist”, “Valter” i “Valter ekspres”, te urednik u časopisu “Lica”. Dobitnik je nagrade “Veselin Masleša” za najbolju knjigu proze za 1985. godinu, te “Fund Free Expression Award” za 1993. godinu, “Writes Club Madison” II nagrada za Non-fiction 1994. godine i otkupne nagrade za poeziju “Madison” 1996. godine.
Bibliografija
“Priče iz moje ulice”, Oslobođenje, Sarajevo, 1980.
“Zdravstvena knjižica”, Svjetlost, Sarajevo, 1985.
“Drugo izdanje”, Veselin Masleša, Sarajevo, 1987.
“Priručnik, Svjetlost, Sarajevo, 1988.
“Oni dani”, 1989.
“Prljavi veš”, autorovo izdanje, Sarajevo, 1991.
“Pisma iz ludnice”, Slobodna Bosna, Sarajevo, 2001.
“Ptica na žici”, Buybook, Sarajevo, 2002; – 2. dopunjeno izdanje, Buybook, Sarajevo, 2003.
“Priče – Dario Džamonja“, Pressing, Sarajevo, 2003.

Koliko vam se sviđa ova objava?

Kliknite na srce da ocijenite!

Prosječna ocjena / 5. Do sada ocjenjeno:

Objava nema ocijena! Budite joj prvi :)

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *