Kad se narod(u) digne

Nermin Čengić u gradu bez javnog gradskog prevoza

Plaćena reklama
P L A Ć E N A R E K L A M A

Prvo sam se zezn'o, pa po običaju ufatio taksi do prve destinacije (ima se, može se). Onda sam skont'o da je gužva bož'sačuvaj, pa sam na po’ puta izaš'o iz taksija plativši taksisti punu cijenu (reko sam već ima se, može se) i ostavio ga da trubi i da mu trube po stajaćem mulju centralnih gradskih ulica. Razlog muljevitosti znaju čak i pretpostavljeni kojima se podrepilo da ovog utorka ostanu u Sarajevu, a kako ne bi znali prašinari koji se svakog dana metiljaju po smrdljivim sredstvima javnog gradnkog prevoza u trci za, barem redovne, nadnice u sistemu koji ne prašta razmišljanje.

Zadam se nogom po asfaltu, usplahirenog srca, koračam gradom, sve gužva do gužve, gledam lica dobro izjedana oporim zrakom balkanskog nedonošja, i mislim se: A šta bi bilo da se narod(u) fakat digne? Da se dozove i upotrijebi svoje strijele protiv brojčano slabijeg neprijatelja u blindiranim krstaricama. Šta da se narod odluči da pošamara, ispljuje, iznogeta, ma sa zemljom sastavi visokointeligentne održivače Ničega u Ničemu. Zamisli idile. Zamisli orgija. Zamisli scena, svaka bolja od prethodne. Izvini, Seve, dobar ti je onaj, al’ bi ovo što sam namislio na Guglu izazvalo totalnu senzaciju.

Bilo mi je super dok sam bio u tom stanju šta bi – kad bi, jer sam nakon više od dva mjeseca opet osjetio žar i podrhtavanje ispod kože. Ono kad hoće sve da iskoči i sve pred sobom poravna. kad te puca adrenalin, da ne znaš jesi l’ ili nisi. Garant su mi i oči zaiskrile. Ne znam, al’ kontam da jesu. A onda me nešto prenu.

Stoji ispred mene planina od čovjeka i nešto mi išareti (pokreti rukama u cilju dodatnog objašnjenja). Kroz zujanje mi se vrati sluh i čujem ga kako mi goropadiše: “ŠTA MI STOJIŠ TUDE, HOĆEŠ DA PROJDEM KROZA TE!”. Isti onaj lik koji je branio efendiju-pedofila što je silov'o djevojčicu u Gluhoj Bukovici. Granao je rukama i objašnjavao mi da je trotoar napravljen da bi on svoj fau-ve parkir'o, i da ja nemam šta da radim TUDE, tj. ako baš moram TUDE da onda požurim. Protrljam oči i dok su se otvarale, odjednom nigdje TUDE-ta. Ispred mene gordo stoji Greta Kuna, popularna obrazovna ministrica koja djecu javno dijeli na kruške i jabuke pod jednim krovom. Stoji i gleda me podsmješljivo. Vidi da mi se lice grči, k'o što se inače grči na samu pomisao o gluposti, a kamoli neće sad kad mi nacistkinja stoji pred nosom. Znoj mi poče probijat kroz pore, mahnem ga rukom s čela.

Dok sam sklanjao ovlaženu ruku ispred mene iskoči niko drugi do glavom i rejbankama Moamer Gadafi. Sjed'o sam se, malo je reć’. Još kad progovori pa me na čistom Našem pita: “Gdje je sjedište Mustafe Cerića?”. Brzo sma se pribr'o pa mu rek'o: “Nisam siguran da ‘š ga nać’ kući. Kako mu propade tvoja milionska transakcija sliz'o se sa Saudijcima, pa se sad safatavaju u ime alaha i trista čuda.” Kako sam koju riječ dodav'o Moamer je sve više bjesnio i napuhivao se, dok na kraju nije prsk'o. Kako on prsnu iz smrdljiva dima izađe Fahro popularni Radončić i reče: “A da no.”. Kratko sam mu odgovorio: “No.”. Šta treba da me povezuju s njim, pa da mi natovare da sam k'o i on bio veliki jaran i poslovni partner sa narko-bossom Zikom i da mi je Zikina Šejla televiziju pravila. Neka fala. Mor'o bi sad izdavat’ novine ‘dje napadam bivše partnere i uposlenike da bi sebe i bolju budućnost opr'o. E, neću. Sve mogu bit’ al’ govno ne mogu. I neću.

Čim Fahro ode iz vidokruga, osmjelim se zakoračiti dalje. Nisam ni dva koraka, a ono kad nešto hoće bit’, pred mene iskoči Fikret Abdić. Kad li je to izmigoljilo iz zatvora i šta radi usred Sarajeva nisam ni stig'o razmislit’. Odma sam gnjidu zaljepio za asfalt i zgazio. Dok sam se otres'o začujem pjesmu iz kafane desno: “…nek’ vode me na sud i kažu da sam lud…”. Mor'o sam provirit’, kad tamo glavom i podbratkom Dodik. Pogleda prema ulazu ‘dje ja virim pa mahnu rukom i reče u mikrofon: “Hajd’ odjebi!”. Ne dadoh se smesti nego pogledah u polumrak prostorije, kad tamo Nemanja mu stalak drži, Vuk mu dlaku mijenja, a Zlatko i Suljo se zadovoljno tapšu po guzicama i pušu u istu sviralu. Samo što su se oči privikle na mrak, neko me kucka po ramenu. Okrenem se, kad ono Sadik Ahmetović. Unezvjeren, zamuckujući, pita me je l’ tu ulaz. Reko’: “Jest’.”, odahnuvši od straha da me doš'o hapsit’. Skontam, bolje da se ja pokupim dok je još vrijeme, da me još ne privedu pa mi propade Španija za čet'ri osobe (zar nisam rek'o ima se, može se?).

Nekako se, kroz zgužvane ulice dogegah do kuće. Evo me sad sjedim i kontam da ovo moram zapisat’ jer sutra ni samom sebi neću povjerovat’ šta mi se izdešavalo u jednom danu bez javnog gradskog prevoza koji po svoj prilici neće biti i posljednji. Sutra će opet biti štrajk koji će zajedat’ sve osim onih koji su krivi za te štrajkove. Ako i ne bude sutra, biće prekosutra. I sve tako dok se narod(u) ne digne. A kad se narod(u) digne – koristite zaštitu! Jer dok se svi izredaju…

piše: Nermin Čengić

Koliko vam se sviđa ova objava?

Kliknite na srce da ocijenite!

Prosječna ocjena / 5. Do sada ocjenjeno:

Objava nema ocijena! Budite joj prvi :)

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *