(Ne)mogući Džoni Štulić

Pored svega drugog, svojim odsustvom i načinom vođenja karijere izbegao je opasnostima ružnog kreativnog starenja naočigled javnosti, tezgarenju i rasparčavanju slave na svakom mogućem mestu gde neko ponudi novac ili svetlost reflektora

Džoni Štulić
Džoni Štulić
Već dugo traje priča o povratku Džonija Štulića na ove prostore i dilema o tome da li će opet koncertirati. Izuzev kratkog boravka u Beogradu 1995. godine, zbog promovisanja prevoda Homerove Ilijade, njega na ovim prostorima fizički i koncertno nema od 1991. godine, a od poslednjeg dolaska prošlo je više od 15 godina. Za to vreme, rasla je popularnost njegove muzike, čemu je na poseban način doprinelo upravo i pomenuto odsustvo.

Ono što je počelo sredinom devedesetih, doživelo je svoju ekspanziju u dvehiljaditim. Nebrojeni koncerti u čast Azri, cover bendovi, nekoliko knjiga i dokumentaraca, pa čak i mesto u pojedinim školskim udžbenicima, sve to je samo deo onoga što je dovelo do toga da Štulić danas ima gotovo status polubožanstva. Kritičari koji su ga, posebno u osamdesetim, pratili sa jetkim zamerkama pali su u zaborav, a ostalo je skoro jednodušno mišljenje da Štulićeva muzika predstavlja neospornu umetničku vrednost. Njegovim povratkom bave se i političari. Stvar prestiža postalo je koja će mu od bivših republika, sada država, dati pasoš, a aktuelni predsednici Srbije i Hrvatske rado se fotografišu kraj plakata sa njegovim likom. Sam Štulić se relativno retko oglašava u medijima, a novinarska pitanja se uglavnom odnose na to kada će opet doći i svirati. U odgovorima na njih on se dovija na razne načine, od štoserskih pokušaja skidanja tih pitanja s dnevnog reda do umanjivanja značaja svog povratka. Natezanju oko povratka najmanje je kriv Štulić. To zasigurno nije ni marketinški trik ni hir ovog umetnika. Nesumnjivo da je njegova nelagoda mnogo dublja. Štulićev povratak razlikuje se od povratka drugih umetnika posle balkanskih ratova. Čini se da je njegova karijera najpametnije vođena karijera na ovim prostorima, pa je o tome reč i onda kad je prestao sa javnim sviranjem.

Štulićev nedolazak ima veze sa brigom za karijeru, odnosno sa brigom za očuvanje harizmatičnog statusa koji je sasvim zasluženo stekao, kao i sa željom da izbegne mogućoj manipulaciji i postane kao većina drugih na sceni. Verujem da su dva ključna razloga njegovog odlaganja povratka vezana pre svega za gubljenje vere u društvenu moć muzike, kako ju je nekad shvatao, a posebno za ono što se događalo na ovim prostorima od 1990. godine. Zato je vredno pažnje to kako se na primeru jednog čoveka prelama nešto mnogo opštije.

Da bi jedno društvo funkcionisalo, kako kaže Platon, svako bi trebalo da radi svoj posao. Štulić je muzičar i prema rečenom trebalo bi da se bavi svojim poslom i da svira. Ali, niti u ovoprostornim državama išta funkcioniše niti je Štulić samo muzičar. On je mnogo više od toga, a pre svega simbol jedne retke vrste ljudi sa drugačijim pristupom umetnosti i životu uopšte. Njega je očigledno vodilo i vodi dručije shvatanje, iskreno uverenje da je muzika dostojnija od pukog tezgarenja i mreža show businessa, uverenje da može biti smislena i delotvorna na drugačiji način od puke relaksirajuće ili zatupljujuće zabave.

Štulić je osetio i moć svoje muzike, ona je duboko prožela živote brojnih generacija, ali i neku vrstu njenu nemoći, bar kada se u vidu imaju njegove iskrene i shvatljive mladalačke buntovne pretenzije. Štulić je očigledno veoma svestan da je prošao trenutak koji ga je idejno i muzički rodio, da je dao ono glavno, da je sadašnji trenutak beznadno drugačiji i da se ne može ispočetka. Zato i citira Heraklita koji kaže da se ne može dva puta ući u istu reku, jer je to uvek neka druga voda. Štulić očigledno ne vidi neki veliki smisao niti ima energije da u pedeset i nekoj peva “Jablana” i druge buntovne pesme. Te pesme ostaju, ne gube svoj smisao, ali on, bar kako sada stvari stoje, ne smatra da ih je nužno i koncertno oživeti. Taj deo njegove karijere suštinski je završen. Džoni Štulić je nemoguć u ovom vremenu na način kako je bio moguć početkom osamdesetih. U jednom intervjuu je i rekao da se sklonio da ne smeta svom delu. Pored svega drugog, svojim odsustvom i načinom vođenja karijere izbegao je opasnostima ružnog kreativnog starenja naočigled javnosti, tezgarenju i rasparčavanju slave na svakom mogućem mestu gde neko ponudi novac ili svetlost reflektora.

Većina Štulićevih izjava u poslednjih dve decenije govori o njegovom dubokom razočarenju onim što se u bivšoj Jugoslaviji događalo. O tome se odredio jasno, više puta, govoreći o Karadžiću, Tuđmanu, Miloševiću i ljudima koji su ih sledili. Ratove kao ključni događaj naših života shvatio je kao porazni rezultat mentalnog stanja i bezumnosti ovih prostora. Oni su bili ceh za idolopoklonstvo i ljudsku glupost protiv čega je ovaj muzičar uglavnom i pevao. Štulić je rekao da je rat njegov poraz, da je sve izgubio i da ,,nema više ni sa kim ni protiv koga“. Iako je ratnu deceniju proveo u Holandiji, on je itekako osetio oluju ludila devedesetih, te u nekoj meri i podelio sudbinu velikog broja ljudi ovog podneblja. Pretili mu iz grada u kom je odrastao, njegove pesme bile su izopštene sa dosta radio stanica, a od strane diskografa opljačkan je kao retko ko u svetu muzike. Čini se zato da njegov nedolazak predstavlja ličnu osuda ovih prostora i gađenje nad istim. To odnosi prevagu nad svim onim blagodetima koje bi svojim povratkom danas imao kao velika zvezda. U simboličkoj ravni, Štulićevo ponašanje može se shvatiti kao odbijanje da se zaboravi ono što se desilo, te da se život nastavi sa lakomislenom lakoćom. Njegov teritorijalno-mentalni odmak očigledno mu omogućava drugačiju vizuru u odnosu na one koji su po inerciji nastavili živote u tranziciji, preživljavanju, pomirenju, etc. U jednom od poslednjih intervjua rekao je da ne želi da svira na okupiranim teritorijama. Kakve jeresi za samozadovoljne nacionaliste koji misle da zaista žive u nezavisnim državama.

Razlozi za nesviranje koje Štulić navodi nesumnjivo bi za veliku većinu drugih umetnika predstavljali nešto zanemarljivo i iluzorno. Upravo tu je ona ključna razlika između Štulića i drugih. On danas predstavlja neku vrstu muzičkog Bobi Fišera. Isto tako, podseća na to da moraju postojati neki uslovi da bi se bilo šta smisleno radilo, pa i sviralo, što je u društvenom kontekstu u kom je većina vrednosti devalvirana, gotovo nemoguće. Svoju karijeru Štulić je digao do nivoa etičkog stava, uz neverovatnu istrajnost da odoli izazovima novca i to velikog novca koji bi nesumnjivo mogao zaraditi. On je radije izabrao skroman život, ali u miru sa sobom i svojim uverenjima. Maksimalan odmak od istorijskog hali-galija balkanskih državica u tranziciji je njegov izbor, a njegova sudbina predstavlja sudbinu kritički nastrojenog i samosvesnog bića koje ne pravi krupne životne kompromise, što naravno ima svoju cenu. Džoni Štulić je moguć čak i ako više nikad ne dođe, a poruka njegovog odsustva važna je kao i poruke njegovih pesama.

piše: Slobodan Sadžakov

Ovaj sadržaj je objavljen u otvorenoj rubrici “Imam priču“, koja je otvorena nakon poziva svim posjetiocima portala da pošalju svoje autorske sadržaje koji će biti redovno objavljivani na portalu Sarajevo.co.ba.
Ako i vi želite ispričati svoju priču pošaljite nam je. Više saznajte OVDJE.

Koliko vam se sviđa ova objava?

Kliknite na srce da ocijenite!

Prosječna ocjena / 5. Do sada ocjenjeno:

Objava nema ocijena! Budite joj prvi :)

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *