Ako se izuzmu Indexi koji su u svakom slučaju kategorija za sebe, sarajevska scena pre raspada zemlje nije imala ozbiljnu ponudu kvalitetnog mainstream zvuka.
Grupa Atentat, Sarajevo
Poslednjih desetak godina ta se slika promenila kroz niz izdanja koja autonomno korespondiraju sa aktuelnim svetskim zvukom. Jedan od takvih primera su Atentat, sastav koji već dugo postoji ali ga prati iskidana diskografija.
Uz prethodna izdanja “Let iznad lukavičijeg gnijezda” (2001) i “Ne pucajte, mrtav sam!” (2003), sa primenjenom muzikom iz crtanog filma i TV serije, Atentat se tek sada predstavljaju u pravom svetlu, dovoljno stari i dovoljno mudri da od svojih ideja izvuku maksimum. Na novom disku “Prerano za otrov, prekasno za lijek” (2008), prepoznaju se odlučna autorska ruka, smirenost i muzički ukus.
Već uvodnom “Gradovi ostaju isti” lider i pevač Aleksandar Vuca amblemski nudi sve zaštitne znake grupe: nadahnuti tekstovi sa stavom, tečni refreni, produhovljena muzika obogaćena akustičnim instrumentima i fino tkanje hammond orgulja koje je svirao Sinan Alimanović, klavijaturista Indexa u njihovoj povratničkoj fazi. Naslovna “Prerano za otrov, prekasno za lijek” u kojoj su zajedno pevali Zvonimir Đukić (Van Gogh) i Vuca, potvrđuje kompozitorski rafinman.
Zavodljiva, poletna, a tekstualno gorka svedoči da uprkos ogromnom minulom radu kolega, sve ljubavne pesme još nisu napisane. Vuca pažljivo kroji melodije prema svom glasu, te uz prijatnu boju, peva sa lakoćom i ubedljivo. Upotreba zapostavljenih instrumenata kao što su violončelo ili flauta na pravi način podsećaju na rane sedamdesete godne i akustičarsku scenu kada se vodilo računa o tome da je pesma najvažnija. Samim tim i harmonika u pomalo ljutoj “Fašisti” daje onu romantičnu revolucionarnu notu.
Podatak da su ove pesme snimane od septembra 2004. do februara 2008. godine dovoljno govori o stanju diskografije na ovim teritorijama, ali ukazuje na još ponešto. Da su pakovane bez žurbe, s ljubavlju i da se o svakom detalju pažljivo ramišljalo. U to se uklapa diskretna, vrlo funkcionalna produkcija (radili je Haris Ljumanović i Darko Knežević), podređena isključivo pesmama i ocrtavanju emocija. U slikama koje nudi tema “Ne daj da me ubiju” promiče diskretni uticaj Darka Rundeka.
Ona prepoznatljiva vrsta zatomljene opasnosti, unutarnja dinamika ljubavne veze i nonšalancija avanturiste su podvučene adekvatnom muzikom u kojoj dominiraju klavijature i orgulje. Nije stoga ni čudo što su na disku “Let iznad lukavičijeg gnijezda” obradili Rundekovu “Tranzit”. Disk završavaju nove verzije pesama “Djeca sa cesta Evrope”, “S tobom” i “7:50” ranije objavljene na tom prethodnom izdanju. Koliko su Aleksandar Vuca i grupa sazreli od tog vremena najbolje potvrđuju na tim snimcima.
piše: Petar Janjatović