Šuti, šuti Sarajevo

Mudro tako šuti Sarajevo, herojski čekajući nekog novog Denisa, Amara…

Nermin Čengić
Nermin Čengić
piše: Nermin Čengić

Jesu li vam skoro zapucali u dvorištu, bašti, avliji, pred kućom, u haustoru, iznad glava? Nisu? Onda ste vi sretan čovjek i znam da sigurno ne živite u Sarajevu. Naime, u Sarajevu je ovih godina najnormalnija stvar da se svako malo zapuca. Ne pretjerano često da bi se proglasilo vanredno stanje, tek je na granici, a ipak nedovoljno rijetko da bi se ovaj grad nazvao sigurnim gradom za življenje. Oružje je širokog spektra, od malih kalibara do razornih eksplozivnih naprava.

Evo baš jučer, tu je na spoju Velešića i Pofalića bila jedna rafalna pucnjava. Ništa strašno, troje ranjenih. Sliku koncentrisanog obračuna, kako to voli reći kantonalni premijer Musić – bandi koje se međusobno ubijaju, malkice kvari činjenica da je pogođen i momak koji je igrao lopte u blizini i nije imao nikakve veze s vinovnicima procesa olovnog nadjačavanja, ali ne mari. Kolateralna šteta je očekivana i ubrojana u svaki sukob i dolazi kao neizostavna stavka. Pitajte one koji se razumiju ako meni ne vjerujete.

Prolaze dani u gradiću od skoro pola miliona stanovnika, razbucanom svime što razbucati može jedan grad zaboravljen od pameti. Prolaze dani, a ljudi koji “čine grad” šute više nego ikad, upornije nego je normalno – šute. Puca oko glava, pa šta? Treba prvo protabiriti o čemu je riječ jer nikad nisi siguran da li se radi o obračunu idiota ili vatromet otvaranja, zatvaranja nekog “eventa”, rođendana kraljice, šta već može asocirati na tutnjavu topova sa poznatih uporišta besmisla.

Ova sredina je dovoljno mala da skoro svi sve znaju i da se skoro svi međusobno poznaju, ali je i dovoljno razljepljena da je skoro svakom svejedno šta se dešava i da sasvim dobrovoljno ignoriše sve što mu se dešava dok mu se i samom ne desi neka glupost nakon koje će na trenutak prozboriti o problemu. Problem se zatim stavlja na dnevni red koji će sačekati neku novu garnituru vlasti. I tako, vlast po vlast, garnitura po garnitura, razmjena vatre neumitno pogađa ulice ne birajući metu i kvantitet.

Biti ranjen ili povrijeđen u Sarajevu je odavno tek statistika, a ne alarm za promjenu, za traženje poboljšanja, za urlik nekad opsjednutog grada da ne želi nove žrtve. Valjda utiče i to što je bilo jednom, kažu, nešto malo četničke OPSADE (cca hiljadu i po dana), pa se nakon Denisa, Amara,… kao i početkom devedesetih prošlog vijeka, živa sila naviknula na gelere, te danas ni nasilnu smrt više ne smatra nekom značajnom činjenicom oko koje bi se trebala dizati buka, a kamoli shvatati to kao problem za rješavanje.

Niko jučer u Velešićima nije poginuo, a ko danas ima vremena brinuti se za nekakvo bezvezno ranjavanje momka koji šuta loptu. Šta ima da šuta loptu na otvorenom kad mu je bog dao plejtejšn. Pa da. Mudro tako šuti Sarajevo, herojski čekajući nekog novog Denisa, Amara,… pa da, EVENTUALNO, progovori.

I ne rekoste mi, jesu li vam skoro zapucali u dvorištu, bašti, avliji, pred kućom, u haustoru, iznad glava? Nisu? Polako, biće.

Koliko vam se sviđa ova objava?

Kliknite na srce da ocijenite!

Prosječna ocjena / 5. Do sada ocjenjeno:

Objava nema ocijena! Budite joj prvi :)

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *