Svi smo mi Zoka Čegar! ili Da su babi muda!

Čekate svog heroja ulice, Supermena, Valtera, Čegara, da vas rješava napasti dok trepuckate kroz prozore i iza čoškova navijate. Ma, jebite se, polagano

piše: Nermin Čengić

Meni stvarno nije jasno od čega ste vi pravljeni dragi lajkači. Mislim, super ste mi. Samo se nečemu divite, nekoga hvalite, neoga ističete, pred nekim plazite, a najčešće padate šutljivo na koljena, bez trunke stida što ste obesnaženi životom koji su vam usadili.

Što ja to opet lajem? Osim što sam tradicionalno, kako ono, “bijesan”, “ogorčen”, “pesimista”, ma ima toga, sad mi se javila i nova dimenzija osjeća(n)ja koja izaziva gađenje percepcijom koju zastupate ističući neporeciv značaj događaja koji se desio prije par dana na sarajevskim ulicama.

Naravno, radi se o Zoki Čegaru i njegovoj desnoj nozi koja je osakatila ponos dvojice dilera što su u po bijela dana razmjenjivali novce, oružje i drogu nasred Grbavice. Za Zoku zna svak’ ko zna Sarajevo i nikom normalnom nije baš najugodnije stati s druge strane pravde kad na suprotnoj stoji Zoran Čegar. Višestruki prvak sportova koji, ako idete do kraja, mogu da vas riknu, radio je samo ono što bi svaki od vas šutljivih lajkača ne trebao nego morao raditi umjesto što cmizdri povazdan na društvenim mrežama, odnosno prešućuje dok prolazi ulicom na kojoj se dešavaju sva čuda svijeta.

Je li ikome, zaista, jasno da živimo gore nego na Divljem zapadu gdje su se najnormalnije dešavali obračuni čim nekom nije po volji, a kamoli kad cijelo stanovništvo biva potpuno utučeno postupcima silnika, što stvarnih, što plišanih. Zar su se sva muda pretvorila u idiotske lajkove od kojih niko nema ništa do sujetnu nagradu i razmnožavanje klica svoje bolesti? Što i sami dok prolazite pored škole gledajući idiote koji vašoj djeci upravo ispred “hrama znanja” tuše “šibice” i “balončiće” ne zaganjate kojeg? Čega vas je još strah? Niste obučeni, niste trenirani, niste dovoljno izbezumljeni? Od čega ste pa da je strah od smrti jači od dobrobiti vaše djece? Stvarno mi je neprijatno što živim s vama u ovom u čemu živim.

Zakona vas je strah? Kakav zakon može spriječiti čovjeka koji vidi nepravdu da izganja bolje zarad svog dostojanstva. Možda, da smo rasli u drugačijem okruženju od onog u kojem se u raji moraš dokazati k'o vrijedan pažnje, možda bih vas tad i shvatio. Ne mogu da vjerujem da su vam baš svima, koliko vas je desetina, stotina hiljada, guvernante davale mlijeko na kašiku, i da nikad niste razbili koljeno, potukli se barem zbog djevojke, da ne pominjem hiljade granata dnevno… Od čega ste utrnuli, eto, ima l’ iko da mi kaže?

Čekate svog heroja ulice, Supermena, Valtera, Čegara, da vas rješava napasti dok trepuckate kroz prozore i iza čoškova navijate. Ma, jebite se, polagano. I baš mi je krivo što je Zoka uradio to što je uradio. Treb'o ih je pustit’, pa makar, kako se nagađa, jedan od njih i bio “Škorpion”. Ko vas jebe, ba. Svakako vam ulicom hodaju oni koji su pucali na vas. I vi to znate, al’ šutite. Svakako vam gradom i zemljom vladaju oni koji vam otimaju djetetu od usta, a vi ih puštate i još im dajete glasove. Svakako ste se pretvorili u zombije koji pretražuju kontejnere i ne vide ništa loše u tome.

Sram vas bilo. Hajde, lajkajte. Recite: odlično si ovo napisao ili konju, jebemo ti mater. Drugo ništa i ne smijete do klikati “veća-manja, svaka igra, svaka dobija. Umjesto da se stidite što jedan čovjek mora sam rješavati probleme (a ne, ne biste priletili da su ga kojim slučajem savladali, već biste ga proglasili budalom), vi to ističete kao spas, u vama se kratkoročno budi davno ubijeni prkos. Već provjeravate pred ogledalom tonus svojih bicepsa, spremni da se pokažete i dokažete samo da vam naiđe koja protuha. Sve dok ne izađete na ulicu i zaključite – koji će mi to klinac, nek je živa glava.

Daj, ba. Probudite se. Jači ste od glupana koji vas prave budalama i vladaju vama k'o zadnjom fukarom. Zakamenjajte im audije, ne dajte da vas pokolebaju glupostima poput “to ste vi platili svojim novcem”. Jeste, al’ šta imate od toga osim tri čira na želucu. Zagovnajte ih, mater im jebem, sve do jednog. I ne čekajte mene, petog-desetog da to urade. Nego se zadajte, i razvalite leglo kretenluka koje vas već 20 godina unazađuje da nema više tog rikverca u kojem niste bili. Haj'mo, Zokinim stazama revolucije. Pustite intelektualce nek naprđuju, a mi hajmo, svi skupa k'o jedan, prvog ministra, ublehaša, govno s obezbjeđenjem… pljuj, lomi, razvali… Il’ vam nije dugo do novih izbora čekat’?

Nećete, jasno i jadno je to da nećete. Možda vas malo spuca adrenalin, a uto će Larin izbor da vas smekša i prebaci u dimenziju u koju bježite kad god vam zraka ponestane. Ma, ko vas jebe. Čekajte izbore, pa isto k'o i dosad. Il’ izađite pa dajte glasove istoj bagri ili ne izađite i pustite hudnike da vam bagru dovode na ključna mjesta. Vama svakako nije stalo da se eksponirate, oponirate, zaurlate iako vas rana neumitno peče. Čekajte da Zoka opet naiđe na kakve idiote, pa da opet oglašavate “SVI SMO MI ZOKA ČEGAR”, a niste, ba. Ni prismrdit’ Čegaru. Može vam se. Drugi će rješavat’ sve probleme ovog svijeta, nećete valjda vi. Vi ste civilizovani, intelektualni, prosvijećeni, niste ljuti kostolomci. Vaše kosti su odavno slomljene. Postali ste beskičmeni. Ma, crknite, ba i poklopite se. Tu ste na sigurnom.