Ne znam što se ovo događa. Ne samo Sarajevo, nego san i ja izgubio svoj identitet.
Sarajevo 1984
Tri san se dana skita po Sarajevu. Svuda san bija, na ijade misti, a grubu rič nisan čuja. Nikor da mi ka čoviku zaželi: Jebo ga ti! Svi govoridu nike čudne, gospodske riči. I mala dica, i konobari i milicioneri.
Što želite, što van treba? Izvolite, ovuda gospodine, molim lijepo.
Nikad u životu nisan vidija finiji, jubazniji, gospodskiji, uglađeniji grad. Cilo Sarajevo ka da je, evo sad, iz koleđa izašlo. Nima ni lupeži. Džepari su se u kavalire prometnuli. Nima ni kuraba. Kurabe badava iz jubavi daju.
Nije ovo moje Sarajevo. Ovo su me privarili, zajebali, sve je na svoje misto. I Baščaršija, i Begova džamija, i Principov most, i Miljacka teče kako je uvik tekla, ali nije ovo Sarajevo. Podmetnuli su mi jedno drugo falšo misto.
Ne znam što se ovo događa. Ne samo Sarajevo, nego san i ja izgubio svoj identitet. Ne beštiman, nikoga ne šaljen u materinu, ne bacijen čike, ne pljujen po ulici. Damama ljubim ruke, klanjan se gospodi, pripa san se za sebe: još će Sarajevo od mene učinit gospodina i dangubu koja ništa ne radi, samo pije, jede i govori lipe riči.
A onda, zadnjega dana, uđem u jednu slastičarnicu na Baščaršiji i ne znan što su to leblebije. Mali slastičar, dite od dvanaest, trinaest godin, pita me: Otkud si bolan kad ne znaš šta su leblebije jebo ga… I mali slastičar se udre po ustima, a meni je bija drag i tija san ga izjubit. Dera se van po Baščaršiji.
Sarajevo drago, gukni, reci, progovori? Vratite mi moje Sarajevo!
pisao: Miljenko Smoje, 1984.