Ne pratim pretjerano redovno sve te novine i medije koji svakako, velikom većinom, svaki dan jedno te isto pišu, al’ desi mi se nekad i propust pa mi pokoji papir prekriven olovnim slovima i dođe do ruke. Tako sam u nekim novinama baš pročitao kako je u Sarajevu, u posljednjih sedam (brojem: 7) dana bilo osam (brojem: 8) pucnjava. Jebote, pa više nismo ni na jednoj pucnjavi po danu. Dakle, koeficijent nam je strahovito pao, pa je kladiti se (taj popularni postdejtonski sport) na pucnjavu u glavnom gradu Bosne i Hercegovine postalo prilično isplativo. Naravno ukoliko se kladite u korist pucnjave.
Primitivna golobrada ološ koja ne zna šta će od sebe, izgubljeni u vremenu i prostoru, u silnoj dosadi neupućenosti u aktivnosti koje im mogu zabaviti i ono malo mozga koji valjda imaju, odlučila se na rekonstrukcije blokbastera i to živom municijom. No nije samo pucnjava moda ovog grada na početku nove dekade, novog stoljeća. Svakodnevna su otimanja, premlaćivanja, ranjavanja kako hladnim oružjem tako i rukama.
Jučer sjedem u taksi. U tramvaj, iz nekog ličnog protesta, nisam uš'o otkad su Denisa ubili, a i s taksistima se najbolje razumijem. Obično se izjadamo jedan drugom pa nam makar desetak minuta poslije vožnje bude lakše. Nisam se ni namjestio kako valja, pitam ga kako ide, a on odma’ okrenu na priču o “situaciji”. Veseljak neki čovjek pa kako koji šaht pređemo, a on prstom:
“Evo ovdje je neki dan onaj puc'o… eno tamo su curi oteli mobitel… vidiš onde, e tu ti je n'akav svezan u maramu sinoć s nožem oteo čovjeku pazar, a tamo, pa uperi kažiprstom na trafiku, tamo ti je momak izvuk'o radnicu kroz onu šubu i sve je čvokama u glavu.”
“I?”, pitam ja.
“I ništa, kad mu je dosadilo pustio je i otiš'o. Budala n'aka čim nije para uzim'o.”
“Valjda.”, kažem anestezirano. Nije da sam se začudio nego ga gledam s kakvom revnošću reda događaje. Ist'o da mi recept za tufahije diktira. Do Hrasnog sam od taksiste sazn'o svu crnu hroniku koja se dešavala u zadnjih nekoliko dana. Čak mi nije stig'o sve ni ispričat’ jer smo stigli na odredište pa sam se ufatio noge da ga više ne slušam. Od Čaršije do Hrasnog, u vrijeme špice, treba i petnaest minuta, a ovaj još brzo priča. Bilo je tu “ihi” za slušat’.
Elem, obavim što sam obavit’ im'o, potraje to nekih dva sata, već se smračilo, pa kontam da gdje idem mrsko mi, najbolje mi je pravo kući. Opet na taksi. Sjedem, a taksista fin, uljudan, lijepo pozdravi, gospodin čovjek odma’ se vidi. Kažem – do Čaršije. On se nakašlja i pita da li bi mi smetalo da časkom samo skokne do apoteke. Ode, vrati se, spuca n'akav “andol”. Ja ga pitam – je l’ žgaravica i tek tad skontam da se čovjek trese. Pitam je l’ sve u redu, a on ubaci u prvu i ispriča mi:
“Ma ima oko pola sata, tamo u Aleji (lipa) dvojica zaustaviše ženu i iščupaše joj mindžuhe s ušiju. Žena sjedi na trotoaru, sva u krvi, nit’ romori nit’ govori. Ja naiš'o pa je odvuk'o do hitne. Eto možeš mislit’. Bilo je tu pe’-šes’ ljudi oko nje i niko da joj priđe i pomogne. Pa šta je ovo, ljudi moji.”, skoro zajeca.
Gledam ga. Tableta ga već smiruje, al’ nije čovjeku dobro. Nije ni meni dobro. Iz normalnog stanja od prije par minuta opet sam upao u stvarnost u kojoj živimo. Isprepad'o se on, sjeb'o se ja. U tišini se dovukosmo gdje sam treb'o. Na izlasku mu poželim sreću, jer je to valjda jedino iskreno što možeš reći bilo kom normalnom stvoru u ovom gradu danas. Gradu gdje se pljačka, otima, ranjava, ubija… gradu gdje se uporno šuti i živi iz dana u dan sa željom da se šta ne desi nekom tvom. Još jedino stradanje nekog tvog ti eventualno može izazvati neki revolt. Jer smo se potpuno otuđili jedni od drugih i više se ne gledamo ni u prolazu, a kamoli da priskočimo jedni drugima u pomoć. Gluho bilo da se sastanemo, ujedinimo i tražimo da neko ko je nadležan za nešto, to nešto i obavlja kako spada, a ne samo da figurira po manifestacijama i komunicira saopštenjima.
Pročešljam malo i internet, kad tamo za čudo neviđeno naiđem na frišku objavu kako se Alija Behmen (konačno) obratio javnosti povodom svih ovih sranja koja nam se dešavaju po gradu. Sjetio se gradonačelnik Sarajeva da nakon pojavljivanja na raznoraznim otvorenjima, izložbama, “smrekama sa predsjednikom”, ne bi bilo loše i da progovori koju o onome na što su ga prije dan-dva u svom vapaju podsjetili Građani Sarajeva. Drugačije se ne bi ni javio nego vidi čim mu pišu nešto garant mora da nije u redu.
I tako se Aljo (Behmen, rečeni) iz udobne fotelje ustade. Konsultova se sa onima koji k'o i nešto znaju o svim idiotlucima našeg postmodernizma. Malo je garant i progugl'o il’ možebit za to ima nekog, te sav važan, napuhano uzrujan, stade pred prenositelje vijesti ustvrdivši kako “svakodnevne pucnjave u Sarajevu pružaju objektivne razloge da se građani ne osjećaju bezbjedno”. Čitam to i pomislim – Pa Alija, bolan, je l’ te sramota te ti diplomatije?
Nastavim čitat: “Ovaj proces je pustio duboke korijene, koji sve pogađa, jer se svaku noć u Sarajevu dešavaju pucnjave…” – Aha! Znao sam da će mu neko javit’. – “…i to pucaju jedni drugima u noge kako bi dokazali patološku nadmoć jedne grupe nad drugim grupama.” – Znači, Aljo se konsultov'o i s patolozima, da ne bude kako je neinformisan gradonačelnik. Aferim! – “To se događa svaku noć i to je više nedopustivo. Tu mogu da se nađu i obični građani i da nastradaju.” – De ba gradonačelniče. Kad sa već mislio da znam više od Behmena… a on, vidiš, prokont'o sve.
Placebo – The Never-Ending WhyI da sad ne redam ostatak rapsodije Behmenijade o njegovim saznanjima, postojanju planova koji se ne provode, krivljenju drugih samo ne sebe… nema smisla. Meni je baš onako drago da je gradonačelnik Sarajeva nakon svakodnevnih ubijanja, prebijanja, pljačkanja, zlostavljanja hiljada njegovih sugrađana, konačno i skont'o da se u gradu dešava i nešto osim izložbi. Taman je ta nasilna moda počela hvatati korijenje i postajati usputna vijest kad vidi sad. Nasekir'o se Alija Behmene. Posebno ga dotaklo ovih zadnjih sedam dana svakodnevnog rokanja pa se sjetio da nam javi kako se ovdje puca te da on misli kako je to nedopustivo. Koliko će sedmica još proći da se Behmen sjeti kako mi to znamo jer živimo u tome i s tim i kako je svako od nas, pa i on sam, potencijalna žrtva nasilja cijelog tog idiotizma u dokazivanju?
Šta još treba, ali zaista, šta još treba da se se desi da se od ovog grada napravi Grad barem kakav je nekad bio? I da, kad ćemo ponovo početi jedni drugima priskakati u pomoć, a ne gledati kako ženi čupaju naušnice s ušiju dok se, usrani dozavrat, držimo po strani. Ja sam mislio da poslije silnih granata niko od nas nikad neće osjetiti strah od bilo čega. Stvarno sam tako mislio. Spavaš li mirno u svojoj tišini i strahu, moj bezlični sugrađanine?
piše: Nermin Čengić