Ovom pjesmom autor se žestoko zamjerio tadašnjoj sarajevskoj “finoj gradskoj raji”, te bosanskim i turskim vlastima, što je rezultiralo prvo progonom iz ‘slobodarskog’ Sarajeva u Travnik, potom dekapitacijom iliti odsijecanjem glave:
Čudan zeman nastade,
sve zlikovac postade,
din-dušmanin ustade;
šta se hoće zaboga?
Već takata nestade,
zlo nam svako postade,
dobrih ljudi nestade;
šta se hoće zaboga?
Ne ugledaju u ćitab,
ne uzimaju hič-dževab,
niti misle na hesab;
šta se hoće zaboga?
Ovo trpit\’ – teška muka,
a još više turska bruka,
munafika stoji huka;
šta se hoće zaboga?
Turčin nema amela,
krivda pravdu zamela,
pa se pravda omela;
šta se hoće zaboga?
Nasta čudna ulema,
jer ne čine amela,
od njih jedna proloma;
šta se hoće zaboga?
Ulemskoga sada hala,
zalud njima gdjegod hvala,
vrat slomiše porad mala;
šta se hoće zaboga?
Nije kader biti imam,
a kaže se potamam,
jordam čini k\'o šeh-islam;
šta se hoće zaboga?
Svi veziri pravo sude,
pa i paši dobro bude,
al\’ murtati krivo gude;
teška muka, zaboga.
I kod paša ima ljudi,
Ko je dobar vrlo hudi,
kad je više zlijeh ljudi;
niko ne zna do Boga!
Ilhamija, 18. st.
odabrao Amir Knežević