Ljudi moji jesam se danas isprepad'o, a evo šta je bilo.
piše: Nermin Čengić
Im'o ja jutros posljednji pozdrav sa čika zubom, ono da s ponosom evidentira kako je od mojih desni i caklenih izraslina na njima učinio pravo remek-djelo, te poslije toga skontam na jednu brzinsku kafu s Vanjom jer smo juče konstatovali da se ne vidjesmo kol'ko ho'š, pa da saniramo propušteno vrijeme. Taman je i metn'o neku samostalnu izložbu na Trgu djece Sarajeva, pa skontam najlakše nam je tamo se i nać’.
U šetnji dogegam s Grbavice do Skenderije, pa pored FIS-a, kroz prolaz izbijem na Trg, kad tamo n'aka gužva. Vidim ima fotoaparata i kamera. Skontam super mi dođe da se malo namjestim za medije. Taman što sam se nacalio, naleti Vanja te odosmo na kafu i razmjenu informacija o periodu između viđanja. Popi se kafa, pita Vanja hoću l’ ostat’ ili odma idem. Kažem da moram pregledat’ slike što je slik'o, red je, taman dok on poslika još malo.
I zadam se tako oko ograde ‘dje su povješane fotografije štićenika Zavoda za osobe s intelektualnim poteškoćama (nadam se da sam potrefio naziv), koji su se slikali s popularnim domaćim selebritijima i zvijezdama sive stvarnosti. Baš fine slike. Iako se ne razumijem puno u fotografske tehnike, mog'o sam raspoznat’ lica i poze. Bi mi malo krivo što se ne nađo’ s Vanjom koji dan ranije da i mene ufati u koji švenk (Je l’ se tako kaže?), pa da ispadnem human i blagonaklon, te dodatno popularan.
Elem, kad sam sve ispregled'o okrenem se i potražim Vanju pogledom, k'o da mu kažem da je super uslik'o i da se pozdravimo, kad pred mene banu stvorenje s intelektualnim poteškoćama. Brzo se saberem da niko ne vidi moje zaprepaštenje. Još će neko pomislit’ šta loše o meni. Okrenem na drugu stranu kad s druge strane nadire drugo stvorenje s intelektualnim poteškoćama. Ljudi moji, usr'o sam se. Ne znam šta da radim. Kako da reagujem. Hoću l’ odma’ među rogove il’ da se izmaknem s gađenjem kako sam vidio da ljudi inače rade. Povučem se dva koraka nazad i okrenem se na peti, kad tamo stoje još tri stvorenja s intelektualnim poteškoćama i gledaju me ‘nako unezvjerenog. U meni vrije. Strah me obuzima. Ko me natjera da dođem i šta sad da radim…
Dumam – hoće l’ preć’ na mene intelektualna poteškoća od tih osoba s intelektualnim poteškoćama? Pojma nemam. Pomislim, možda sam koju osobu s intelektualnim poteškoćama i dotak'o u gužvi, bolje da ja odmah trknem kući i dobro se isperem. Prije toga se još upišem kod Alme, da javnost ima napismeno da sam bio tu i da ko fol podržavam akciju i ufatim se noge.
Doš'o kući, izapr'o se, odahn'o i skontam kako mi stvarno nije jasno ko pušta te osobe s intelektualnim poteškoćama na ulicu, pa još u strogi centar grada. Pa zar nikom nije jasno da mogu kobno zarazit’, gluho bilo, sve nas bez intelektualnih poteškoća. Molim nadležne da one instalacije na Trgu djece Sarajeva čim prije uklone jer kako su krenuli, te osobe s intelektualnim poteškoćama, mogle bi se još i odomaćit’ i ostat’ među nama, stotinama, hiljadama, desecima hiljada, ma milionima koji bismo radije da ih se skloni u kaveze van grada. Ko im je kriv kad nisu ovako normalni k'o mi.
Vezano: Provedite 24 sata u Zavodu