piše: Čedomir Jovanović
Tim ljudima i njihovim porodicama dugujemo nešto drugo – pomirenje, normalan život, odustajanje od postupaka koji tako duboko konfrontiraju naše narode, ponovo sukobljavaju Beograd i Sarajevo. Moramo da pokažemo saosećanje i razumevanje za Sarajevo koje protestuje protiv ovog hapšenja. General Divjak, Srbin koji je ostao u Sarajevu, u mnogo čemu je simbol otpora tog grada pod opsadom koji je patio pod bombama koje nisu imale nacionalnu pripadnost, ali ih je ispaljivala politika koja se zaklanjala iza lažnog srpstva.
Političari odgovorni za rat u bivšoj Jugoslaviji nisu među živima, ali oni koji danas vode Srbiju, Hrvatsku i BiH, kao i čitava naša generacija, moraju da pronađu rešenje, politički i ljudski odgovor na terete tih sukoba koji nas i dalje prate. Ukoliko političari budu ćutali pred problemima ili kalkulisali, stalno ćemo se suočavati sa problematičnim ili neutemeljenim optužnicama, spornim nalozima za hapšenja, suđenjima u odsustvu, priznanjima dobijenim pod sumnjivim okolnostima, javnim i tajnim spiskovima optuženih i utiskom da iz strašnih sukoba ništa nismo naučili. Tužilaštva i sudovi u regionu moraju da sarađuju, ali nijedan sudski organ ne može da bude prepušten sebi i da trpi zbog neaktivnosti ili nespremnosti država i političara da stave tačku na mračnu prošlost bivše Jugoslavije.
Zato političari ne smeju da se pretvaraju da se radi o rutinskim sudskim postupcima. Postupci za zločine tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji biće trajno zatrovani senkom politike ili političkog konformizma, ukoliko hitno ne bude pronađeno trajno rešenje za sve sporne slučajeve.
Srbija je u prethodnih nekoliko meseci u više navrata pretrpela veliku moralnu i političku štetu zbog činjenice da se u slučajevima poput hapšenja Jurišića, Purde i nedavno Divjaka, postupalo na osnovu poternica raspisanih na osnovu starih, osporenih ili nepotpunih istraga i postupaka i da su se svi završavali ili povlačenjem optužnica i zahteva za izručenje ili sudskim odlukama koje su ukazivale na nepostojanje osnova za gonjenje ili izručenje uhapšenih.
Očigledno je da imamo problem i da ne možemo kao zemlja, skoro svake sedmice, da se iznova suočavamo sa spornim postupcima i zahtevima za izručenje građana Hrvatske ili Bosne i Hercegovine, koji se po pravilu završavaju neuspehom. Ako se tako nastavi, svi oni postupci u kojima su naši sudovi i tužilaštvo uspešno gonili zločine u poslednjih osam godina, biće trajno prekriveni neuspesima i sumnjama koje postoje u slučajevima poput „Dobrovoljačke ulice“ ili „Tuzlanske kolone“.
U svakoj od ovih situacija, pa i u slučaju generala Divjaka, probuđene su emocije, nervozno otvorena ključna pitanja naše prošlosti, odgovornosti za sukobe, istine o njihovoj prirodi i ulozi pojedinaca u njima. Ako ne pronađemo normalno rešenje, šteta koju kao zemlja trpimo biće samo kolateralna šteta. Mnogo je važnije i opasnije što se stotine hiljada ljudi kroz svaku od ovih spornih situacija ponovo provlače kroz patnju, bol i gubitke kroz koje su prošli, sa trajnim i gorkim utiskom da je pravda selektivna, politički ili nacionalno obojena i da je svaki pokušaj pomirenja osuđen na propast zbog pojedinačnih incidenata i propusta koji sve češće poprimaju obeležja stalnog sukoba i nepoverenja među našim narodima.
Delirijum…kao kod Trifunovica