Šta da ti pričam, bilo je dosta raje iz Sarajeva dole. Neke sam znao otprije, neke nisam. Bezbeli, ušljiskam se prvu noć, a ujutro će mi žena: ako ti misliš nastaviti po starom – bolje da nisi dolazio!
Dario Džamonja
Poslužio sam večeru, oprao suđe, podijelio ‘hapove’, sjedim u svojoj sobi i pokušavam da se ne samosažaljevam. Pogled mi stalno bježi prema slikama moje djece koje držim pored kreveta, pa nešto u meni hoće da prsne, da vrisne; rado bih polomio sve oko sebe, zapalio kuću, sjeo na taksi i u ovo nedoba zapucao kod Reše u ‘Šadrvan’ i isplakao dušu do jutra. A, sutra? Sutra je novi dan – nova nafaka! Ali tu sam gdje jesam: ni taksija, ni Rešinog ‘Šadrvana’, ne znam ni sam koliko mi je još duše i suza preostalo, a sutra je opet isti dan – ista nafaka!
Tupo buljim u televizor i pravim se da me živo interesuje je li Clinton jeb'o nekoga ili nije, a pred očima mi se redaju neke potpuno nevažne slike iz mog bivšeg života: svjetlucanje razbijenih novogodišnjih ukrasa u snijegu sa jelke na raskršću kod Alipašine džamije, zeleni dres sa brojem 11 na leđima, koji sam nosio za reprezentaciju škole kad su nas ‘papci’ iz Breze na Mejtašu razvalili 11:1, golemi dijamantski prsten na ruci vlasnika slastičarne ‘Egipat’, krvavi okrajak kruha u zubima psa poslije granate u Miskinovoj…
Zvoni telefon i ja u slušalicu automatski recitujem:
‘Halo Hill Come Care, may I help you?‘
‘Je l’ sreće ti?’
‘Ej, Mirsade! Otkud ti? Odakle zoveš?’
‘Iz Sarajeva, iz ‘Korza’, odakle bih drugo…’
‘Daj mi broj da ja tebe nazovem…’
‘Ma, zajebavam se. Evo me u Americi, na Floridi…’
‘Kako si me našao?’
‘Duga priča. Ovaj mi je broj dala tvoja bivša žena. E, jesi, vala, našao vakat i mjesto gdje ćeš se razvoditi.’
‘Duga priča, moj Mise. Znaš i sam da sam bio ranjen, da su mi žena i dijete bili u Baškom Polju za vrijeme rata, da sam imao sve papire da izađem, putne naloge od Večernjih, Dana, novi pasoš, potvrde od Nakaša – al hoćeš kurac. Kaže mi jedna fora iz vlade: Pustili bi mi tebe, ali se bojimo da ne ostaneš i šta ćeš pisati u Hrvatskoj! Tu načisto puknem. Čuj: šta bih ja to pisao. Ja – čuveni zagrebački purger! Odem na Ciglane, u onaj Izbjeglički ured… Nude me cigarama, klopom, a ja samo tražim satelitski telefon da se čujem sa ženom i kćerkom. Dobijem ih, pričam nešto bez veze sa kćerkom i plačem ko godina. Pita me čo'jek imam li pasoš. Ja kažem da imam, a on mi veli: ako hoćeš da ideš za Split – odmah sada! Nema pakovanja, nema opraštanja, nema nikom reći s kim idem… Važi, kažem. Izda mi on neku dupljak potvrdu da radim za njih, kaže mi da je pojedem kad stignem u Hrvatsku, a on će moje ime izbrisati iz kompjutera – niti smo se kad čuli ni vidjeli. Tako i bi. Šta da ti pričam, bilo je dosta raje iz Sarajeva dole. Neke sam znao otprije, neke nisam. Bezbeli, ušljiskam se prvu noć, a ujutro će mi žena: ako ti misliš nastaviti po starom – bolje da nisi dolazio! Ma šta ja znam! Možda je ona u pravu. Ne znam, moj Mise, nisam pametan. U Americi -još gore. Pripazili nas Ameri tek kad smo došli: sve ono što bi inače bacili u smeće, natrontali u našu kuću; zovu nas na večere, vodaju nas ko mečke, pokazuju rodbini, prijateljima… Po sto puta pričam istu priču – već se gadim sam sebi. Moja žena nikad da se umori od priče kako je cijelu zimu provela u Baškom Polju, možeš zamisliti, bez čizama, a meni se, moj jarane, plače dok je slušam i pred oči mi izlazi Hamić, Kilo, Neka, Đoko, Manda plus sva raja: i živi i mrtvi. Sve me boli, sve mi se gadi, svega me strah. Kod vlastite sestre u kući, zaleti se moja kćerka Nevena na balkon (a nije vidjela da je ona mreža za komarce spuštena, pa grune u nju svom snagom), a ja skočim sa stolice da provjerim je li mreža čitava!!! Onda sjedim u klozetu i plačem: Bože, šta ovo napravi od mene? E, jebi ga, moj Mirsade! Nego, daj da ja tebe nazovem.’
‘Ma, jok. Kontaj ovo što te zovem ko da častim pićem. Inače, danas sam imo savršen dan. Prvo: jutros odem u podrum da operem veš u mašini i nađem u njoj dva dolara – nekom ispala iz džepa. Onda mi u pošti stignu oni bonovi za hranu. Odem u granap preko puta, pa kupim neku pizdariju od dolar i deset centi tako da mi vrati devedeset centi u kesu. Onda se napravim da sam nešto zaboravio, pa opet kupim sladoleda za Zlaju, sina… opet uzmem kusur, pa u drugu radnju da kupim pive. Znam šta misliš kad kažeš da te je svega strah. Zato i ja idem u drugu radnju, jer sve kontam da prate svaki moj korak, da će me amurirati ako se glasno nakašljem na ulici. Na putu do kuće, u parku, nađem tek otvorenu kutiju ‘winstona’. Jest, malo vlažne od rose, ali daju se pušiti. Ona moja i Zlaja su otišli u posjetu kod nekih Amerikanaca i neće se vratiti do ujutro: imam cigara, imam pive… Ne znam šta da ti kažem, moj Daco. Nisam ni ja pametan šta da radim. Promijenio nas je sviju ovaj rat… E, sačekaj malo: evo mi žene na vrata. Dijana, evo pričam s Dacom na telefon – hoćeš i ti da se čuješ s njim?’
Čujem ljutite korake po podu i glas, koji me bolno podsjeti na nešto već doživljeno: ‘Jebo te Daco i ti njega! Dosta mi vas je bilo u Sarajevu!'… tu… tu… tu… ruu…’
Ne stigoh upitati Mirsada kako mu je žena.
pričao: Dario Džamonja