Mijenjam sve svoje divlje snove u kojima sam i dželat i žrtva, sudija i kažnjenik, Bog i Adam, i ona i on, izgrižene nokte i zguljene zglobove na prstima, unezvijerene pokrete kojima kidam oko­ve koji me sapinju, za jednu mirnu, neustalasanu čašu mlijeka prije spavanja…

Sjedili smo do fajronta u kafani, a onda otišli kod mene. Do neko doba noći (jutra) smo pretresali naše uspomene iz Amerike, hvalili se jedan drugom kome je bilo teže u Americi, baš kao što se osuđenici na smrt busaju svojim počinjenim zločinima…

Otkako je imala podstanare, zidovi njenog stana izgubili su, kao nekom čarolijom, onu zagasitu, memli boju… Kuća je naprosto sinula. I samu bakicu, koja je…

‘Cijela kuća mi miriše na losion poslije brijanja. Jutros sam bio na buvljoj pijaci i… Ne prekidaj me kad ti pričam’, kažem Goranu Cindriću preko telefona. ‘Ma, nisam, kretenu, kupio gajbu losiona, nego sam naletio na neke stare gramofonske ploče: Dylan, Joe Cocker, Neil Young, Jose Feliciano… Šta radim? Evo, čistim ih. Bile su masne kao da je neko ručao na njima, pa sam ih prvo oprao deterdžentom, a sad ih čistim losionom pošto nemam 90-postotnog alkoho­la… Dobro, dobro – imam flašu vina. Hoćeš li navrnuti? Kad kas­nije? Dok mi se kuća ne izluftira… Hajde, vidimo se.’