Koke je, inače, svoj nadimak stekao jer mu se sve ‘lijepilo’ za ruke – od voća na pijacama, novina sa trafika, čokolada sa polica tek otvorenih ‘mini-marketa’, švercovanih farmerki i majica na Maloj pijaci na Baščaršiji, do hemijskih olovaka u školi…
Dakle, kad god steknete utisak da ja u Americi ne radim ništa drugo do ‘sjedim, pijem, pušim i špricere rušim – narav mi je pogana’, sjetite se moje dijagnoze i sve što čitate uzmite s rezervom.
Ne znam jesam li to ja izmislio ili sam negdje pročitao da ima samo jedna jadnija stvar nego biti mamuran – biti mamuran, a kokuz!
‘Cijela kuća mi miriše na losion poslije brijanja. Jutros sam bio na buvljoj pijaci i… Ne prekidaj me kad ti pričam’, kažem Goranu Cindriću preko telefona. ‘Ma, nisam, kretenu, kupio gajbu losiona, nego sam naletio na neke stare gramofonske ploče: Dylan, Joe Cocker, Neil Young, Jose Feliciano… Šta radim? Evo, čistim ih. Bile su masne kao da je neko ručao na njima, pa sam ih prvo oprao deterdžentom, a sad ih čistim losionom pošto nemam 90-postotnog alkohola… Dobro, dobro – imam flašu vina. Hoćeš li navrnuti? Kad kasnije? Dok mi se kuća ne izluftira… Hajde, vidimo se.’