Još prije rata mu je lako bilo da promijeni dres, pa je sa onim žarom s kojim je branio ‘komunizam’, sada svoj ‘talenat’ stavio u službu ‘nacionalnih interesa’. Metode rada su mu ostale iste.
Dario Džamonja
Bio je nepokolebljivi branitelj ‘socijalističkog samoupravljanja’, a kako je, uz to, radio u SUP-u ili DB-u, dali smo mu ime Berija. Ne znam kakav mu je posao bio, ali pretpostavljam da je bio provokator.
Upoznao sam ga davno, kad me je uvukao u haustor i ponudio na prodaju jednu berettu. Baš kao da je pištolj tegla kiselih krastavaca i kao da se oružje prodaje u granapima. (Pogotovo u ono vrijeme.)
‘Ali, bez metaka’, napomenuo je.
Cijena je bila smiješno niska i ja sam se htio na tome nešto osevapiti, pa sam njegovu ponudu prenio jednom starijem i iskusnijem jaranu, a on je samo prezrivo frknuo:
‘Ne budali. Zar ne znaš da je on ala?’
Kasnije mi je bilo sumnjivo, jer kad god bismo stajali u Korzu ili sjedili u Pozorištu mladih, kad god bi se on napio (ili je folirao da je pijan?), osuo bi drvlje i kamenje na renovice, mikuliće, kurtoviće, vikendice, vile, skupoću, inflaciju… Ne bi li, valjda, našao istomišljenika i prijavio ga ‘tamo gdje treba’.
Raju nije mogao navući na tu foru, pa smo mu odgovorili:
‘Daj, Berija, pusti šuplju priču.’
Nikad me nije zaboljela glava od njega. Čak mi je i pomogao da izvadim svoj prvi pasoš. Otišao sam s njim na pasoško odjeljenje, a on me pitao:
‘Imaš li potvrdu o nekažnjavanju?’
‘Jok.’
‘Imaš li potvrdu da si služio vojsku?’
‘Nemam je. Ne mogu je ni imati kad nikad nisam služio vojsku.’
Zakolutao je očima:
‘Imaš li rodni list?’
Odmahnuo sam glavom.
‘Imaš li barem svoje slike? Ne mogu na tvoj pasoš staviti svoje.’
Dao sam mu slike, a on mi je rekao:
‘Idi ispuni zahtjev i dođi sutra po pasoš.’
Tako je i bilo.
Još prije rata mu je lako bilo da promijeni dres, pa je sa onim žarom s kojim je branio ‘komunizam’, sada svoj ‘talenat’ stavio u službu ‘nacionalnih interesa’. Metode rada su mu ostale iste. Svakom je stavljao ‘bubu u uho’: ‘Ovo se neće dobro završiti.’ (Nažalost, bio je u pravu.) Svi smo bili zadeverani svojim mukama i tamnim slutnjama, pa mu niko nije odgovarao – samo smo rezignirano odmahivali rukom.
Pomogao mi je u tome što mi je preko veze našao mjesto u Vojnoj bolnici. Taman se u to bio oženio jednom bolničarkom, koja bi bila i zgodna da joj nije bilo tog lisičijeg izraza na licu, te bahatosti koja je naprosto vrištala iz nje:
‘Ovo ja nisam zaslužila. Zaslužila sam mnogo bolje.’
Ogorčena povlasticama koje sam uživao (pušenje u sobi, posjete u bilo koje doba, izlazak u grad kad god poželim…), naročito se meni bila naklatila na kosti:
na čistu pidžamu sam čekao danima, nalazila je načina da me u jelu zaobiđe ma i najsitniji komadić mesa, a injekcije mi je davala s nekim krvničkim merakom… Taj odnos se promijenio kad su mi jednog dana u posjetu došli Gordana Magaš i Halid Bešlić. Gledala ih je (a i mene kroz njih) zadivljeno, jer oni su bili nešto što je ona oduvijek sanjala, a što nikad neće biti.
Prije samog početka rata, Berija se rastavio od nje, a i ja sam ostao bez žene, pa smo više vremena provodili zajedno i pravili neke planove za budućnost – baš kao da je budućnost postojala. Rat se stuštio na nas svom nesmiljenošću i nije nam preostajalo ništa drugo nego da papagajski ponavljamo:
‘Ne može ovo dugo trajati. Ne može Svijet ovo dopustiti…’
A, trajalo je sve duže i Svijet je dokazao da itekako može dopustiti sve gore i gore užase. Dobio sam garantno pismo od sestre iz Amerike i nisam mogao da mu se ne povjerim. Samo sam tražio način da se ispalim van.
‘Možeš ti to’, govorio mi je, ‘Kad stigneš u Ameriku, pošalji i meni papire.’
Ispunio sam obećanje i on se obreo u Americi za jedno mjesec dana. Primio sam ga sebi na stanovanje – tako je bilo jeftinije. Radio sam tada u Western Innu kao kuhar, a i njemu sam našao posao – da pere suđe. Jednog dana je u jeku svoje predizbome kampanje u hotel stigao i Robert Dole. Poznato je da je on bio glavni oponent vojne intervencije u Bosni, pa se nisam mogao suzdržavati:
‘Šupak jedan. Najradije bih mu se krvi napio.’
Vratio sam se s pauze za ručak, a prišao mi je šef i rekao:
‘Dario, ovo je slobodna zemlja – svako ima pravo da govori šta hoće, ali mi ovdje prijetnje uzimamo za ozbiljno. Pazi šta pričaš. I pred kim.’ (Tek nakon niza godina mi je sinulo u glavi da sam upadicu o Bobu Doleu izgovorio samo pred Berijom.)
* * *
Berija je prošle godine bio u posjeti Sarajevu. Donio je veliku bocu Jack Danielsa i sjeli smo kod mene. Pitao je:
‘Da nemaš koka-kole?’
‘Nemam. Trknuću u granap da kupim.’
Vratio sam se za pet minutu i prvo što sam primijetio jeste da mi je ‘neko’ preturao po slikama…
pisao: Dario Džamonja