Mog'o sam sad zadat neku “filozofiju” svom gradu za njegov Dan, da mu se vispreno zahvalim što me svojim imenom učini Sarajlijom pa mi svi zavide.
Mog'o sam al’ neću. Došlo mi da ovo:
Jesam bio u Sarajevu za vrijeme četničke Opsade, pa šta? Nisam se ispario, nit’ je iko moj otišao, pa šta? Jesam, bio sam kreten u rovu, van rova, majmun na grani, u pripremi, u šumi, rijeci, na vrh najviše stijene, pod snajperima, granatama, avio-bombama, sijačima smrti, noževima… pa šta?
Bio sam i u redu za vodu, i kačio se na strujne prioritete i plin proveo kroz bašču da sanduklija ima na šta radit’, kad je nestalo dvjesto godina stare lipe i jasena, pa šta? Jesam, jeo sam ikarova govna, čiken-ala-king, jaja u prahu, od riže s biberom mislio da je burek, krišku feta-sira smatrao obrokom poslatim iz raja, u prokisli grah sipao sirće kad nema tabaska jer se hrana ne baca, ložio se da je spljoštena štruca hljeba k'o iz nanine kuhinje, pa šta? Stajao sam u redu za pola litra ulja, šaku leće, smrdljivu haringu i ako me zapadne fišek soka koji podsjeća na cedevitu, pa šta?
Pušio sam drinu iz kutije umotane u list muzičkog vaspitanja na kojem je stajao stih “hajd’ u kolo brate moj, kolo igra teče znoj, kolo igra svirac svira, noga zemlju ne dodira”. I refuzni duhan naučio motat bez mašinice, dok je Izina svaka bila k'o da je nogom mot'o, pa mu, smotanom, mi motali i tako se grebali kad zijanimo na remiju il’ jednostavno nestane duhana zbog nedolaska smjene koju su zasuli sijačima jer je n'akom vojvodi pogin'o brat pa da i s ove strane neko malo pogine.
I daleko bestijalnije stvari sam radio: skupljao sam golim rukama dijelove raskomadanih komšija i sugrađana i vozio ih u Vojnu il’ na CUM, šta je bivalo bliže, u nadi da će ih neko uspjet’ sastavit’ i rukom natopljenom njihovom krvlju držao cigaru, a drugom rukom je smirivao kad je šok počeo popuštati, pa šta?
Jesam, nosio sam s još trojicom, Gorana isprobijanog gelerima pet kilometara uzbrdo usred pičke-materine dok nas je kreten ček'o na čistini da opali dva-tri iz PAT-a iz čiste zajebancije vrišteči da nam jebe tursku majku, pa šta?
Jesam, s gipsom na ruci sam lež'o na livadi ispod mitraljeskog jer se trebalo nešto deblokirati, pa kad su se nakanili da nam kažu da neće već je zora svitala i u povlačenju su nam pobili pola jedinice, pa šta?
Jesu, pucale su me povratne, i trebalo mi je pet godina samo da se prestanem trzat’ od različitih zvukova i mirisa koji podsjećaju na opojnu aromu opsade, pa šta? Sve sam navedeno i još mnogo više što mi sad ne pada na pamet da ti govorim jer mi i do sad ništa ne vjeruješ. Pa šta?
Ništa ti od pomenutog nisam rekao da bi se kurčio ili se isticao među istima. Jebe me se, na kraju krajeva šta ćeš misliti o nama koji smo preživjeli Opsadu Sarajeva. Živo me zaboli hoćeš li povjerovati ijednu riječ. Samo me pusti da s mirom psujem kad mi dođe, i nemoj mi više nikad reći kako nije pristojno objaviti tekst prepun jebenja majke svakom ko nam od 1990. do dan danas sjebava živote.
Hvala na pažnji.
Nekad sam radila testove inteligencije i dobijala neke visoke rezultate, kao lafo bila sam genijalka. Ne u skoli, tamo sam se provlacila kroz iglene usi. Sad bi vjerovatno bila blize rezultatu idiota, a mozda i prosjecna sa malo srece. Kazu da je to neko postraumatsko sranje, mada su moje najvece traume bile gledati i slusati sta se u mojoj zemlji desava iz bezbjednosti Italije. E sad ako hocu da psujem sve po redu svima po redu, nek mi ko proba sta reci, pa ce cuti.
Ipak, ne mogu sebi oprostiti sto svoju prijeratnu inteligenciju nisam iskoristila za planiranje i izvrsavanje atentata ma njuske koje su pripremale tlo za rat, narocito zato sto sam znala cemu sve to proseravanje vodi. Prvo poceti od sudija koje su promijenile konstituciju BiH da bi legalizovali stvaranje partija na nacionalnoj osnovi (kreteni), pa onda kreni od glave dok me ne uhvate. Zamislite da mi je to uspjelo i da nisam bila jedina. Zamislite da je to sprijecilo rat u BiH, zamislite kad bi ponovo imali tu sansu.
Ja sam u Australiji, boli me briga, a vi tamo nemojte samo psovati nego planirajte, izvrsite. Narode, ujedinite se, oprostite jedni drugima (znam da je tesko) i kokajte ih cim zucnu sta ne treba. Kokajte ih dok se oni iza njih ne nauce pameti i prestanu srati. Ima vas prekaljenih ratnika na svim stranama, imate iskustvo u kokanju (koje mi onda nismo imali). Eto toliko, i jos nesto, nema borbe osim klasne borbe.
Nažalost to više nije ona zemlja, niti je Sarajevo kao što je nekad bilo. Koliko se sjećam nisam se borio za izgradnju desetina džamija u gradu i da mi rejs određuje šta će i ko kako raditi sutra. Nisam se brorio da 90% stanovništva budu muslimani i da sebe nazivaju bošnjacima umjesto bosancima. Sada gotovo svi ti bošnjaci iz preseravanja ili iz koristi ide prvo u kladionicu a onda u džamiju i glumi vjernike zaista, zaista jadno i dvolično a sekularizam je izgleda umro sa Alijom to više niko ni ne spominje. Čak više nisam siguran jel to on pričo onako, il je mislio ozbiljno. Papanluk i seljakluk na sve strane. Sad mi je čak i žao što se nisam uhvatio noge u startu. Desetine mojih prijatelja i poznanika je otišlo i zavidim im što su bili tako dalekovidni. Borio sam se i dobio sam sve što nisam htio u startu sjećate se samo nećemo kantone multietničnost, multikulturalnost klinac palac ko gdje šta. Nemam himne nemam zastave osim one bjelo plave što je ukinoše. Bosna cijela iz tri dijela.
Zato j..o ti to nego hvataj se noge.