Džamonja: Evropa i Balkan

Ne bojte se! Ovo nije još jedna od onih ispraznih priča da li smo mi bili Evropa i prije Evrope, da li ćemo zauvijek ostati Balkanci i da li se na to može, čak, biti i ponosan, jer me je oduvijek odbijalo ‘listanje’ crvotočnih knjiga u kojima se nalazi sav gad koji se desio na ovim prostorima. Doduše, i Evropa u svojim riznicama posjeduje slične knjige, ali one sada služe samo zaljubljenicima istorije ili povijesti, a ne kao opravdanje za svakolike zločine. Ovo je samo jedna banalna, ljubavna priča – doduše malo neobična, ali i dalje, u svojoj biti – ljubavna.

Te godine sam radio kao urednik za prozu u Licima. Baš kao i danas, kuburilo se s parama, s papirom, sa štamparijama, znalo se desiti da časopis izađe u decembru, ali s ‘nekim datumima jula’. Lova je bila tanka (ako ju je uopšte i bilo), a jedina prednost je bio bife u kojem je piće bilo skoro po granapskim cijenama, a ni klopa nije bila loša. Moj posao se sastojao da ujutro mlatnem duplu kafu, potom dupli konjak i pobacam prispjele rukopise u smeće. Već sam se bio toliko izvještio da mi je bilo dovoljno da pročitam samo prvu rečenicu, pa da znam o kojem se ‘piscu’ radi.

Ali, jednog dana sam primio pismo adresirano na mene, a u njemu je samo stajalo:'Gospodine (Hej, to je bila osamdeseta godina!) Dario. Ja sam veliki ljubitelj Vaših priča i bilo bi mi neobično milo da ih pročitate i da date svoj sud, pa ma kakav on bio. S poštovanjem, Mirjana. Tel. 35-992.’ Malo sam se kolebao da li da nazovem, jer, pod svim pretpostavkama, to je bila neka ženska ‘s kondorom – a ne ticom – u glavi’, ali, kako ionako nisam imao šta raditi, nazvao sam i javio mi se prijatan glas. Predstavio sam se i rekao: ‘Znate, Mirjana, ovo je pomalo neobično pismo, jer mi niste poslali ama baš nijedan Vaš rad na osnovu kojeg bih mogao izreći svoj sud.’

‘Vidio’ sam kako se zacrvenjela u licu i rekla: ‘Znate, nemojte me krivo shvatiti, ali sam pomalo paranoična u ovakvim stvarima – mislim da urednici primljenu poštu bacaju u korpu za otpatke i ne otvorivši je, pa sam htjela da Vam lično predam.’

‘Gdje stanujete?’

‘Ah, tu blizu – u Skerlićevoj.’

‘Hoćete li da se sad nađemo?’

‘Znate, ima još jedan mali problem. Ja se, naime, moram brinuti o svojoj baki, dok mi roditelji ne dođu s posla.’

‘Pa, kako ćemo onda?’

‘Da Vas popodne sačekam u prvoj ‘kifli’ u Parkuši?’

‘A, šta ako bude zauzeta?’

‘O tome nisam razmišljala – sačekaću Vas na početku ‘hipi klupe’ ispred…’

‘Ali, hladno je…’

‘Nije važno – znači dogovoreno?’

‘Dogovoreno.’

Namjerno sam kasnio i spuštao se niz Veliki park, da bih se u slučaju nekog gariba mogao okrenuti i zbrisati, ali, koliko sam iz daljine mogao vidjeti, po ustruk krojenom kaputu, po laganom koraku – bila je mlada. Lice joj nisam mogao vidjeti jer je bilo skoro potpuno sakriveno podignutim okovratnikom i ruskom šubarom…

Ušli smo u Parkušu, ja sam joj pridržao kaput, a ona je zatresla riđu kosu i pokretom ruke zabacila na leđa, a ja sam istog trenutka znao da ću joj objaviti priče, pa makar pisala kao Milan Čakar.

Imala je zelene oči i pomalo pjegav nos, a iz kratke konverzacije koju smo započeli, saznao sam da je četvrti razred gimnazije, da namjerava upisati biohemiju; pri sebi je imala potanku kožnu mapu (s pričama pretpostavljam).

‘Pa, možete li mi sad dati Vaše radove?’

Ona je stidljivo oborila oči: ‘Ja bih da ih redigujete u mom prisustvu.’ ‘E, jebi ga, ovo je već previše’, pomislio sam. ‘Kako to mislite?’

‘Znate, kao što sam Vam već rekla, moram paziti na svoju baku – ona ima, kako da se izrazim, izvjesnu naviku. Pa sam mislila, ako Vam ne bi bilo teško, da prije podne, u bilo koje doba, dođete kod mene kući…’

Prije nego sam uspio odgovoriti, ona je podigla pogled i zabrzala:

‘Naravno, sve to utrošeno vrijeme bilo bi Vam plaćeno – baš kao da mi dajete časove iz matematike’, nasmijala se.

Dala mi je adresu i ja sam sljedećeg dana prepoznao jednu od onih vila sa ogradom i kapijom od livenog gvožđa, u čijem je dvorištu rasla raskošna kruška, a u proljeće i ljeto, teško se moglo išta vidjeti od gusto zasađenih ruža uz ogradu: nazirali su se samo stoljetni zidovi obrasli bršljanom; parketi su bili uglancani kao ogledala i osjećao se miris Četiri asa (sredstva za čišćenje podova), zidovi prekriveni goblenima (ali ne onim prostačkim, na kojima, ispod zelenih borova i obaveznog jezera u pozadini, riču jeleni, više nalik na mršave krave), takođe su bila i original ulja i grafike M. Berbera, A. Kučukalića… – pokazala mi je jedan portret s potpisom V. Dimitrijevića:

‘Ovo je moj otac.’

Gospodin je imao potpuno sijedu, ali gustu kosu, plave oči i pomalo kukast nos. U kutu, pored prozora, prekrivenog teškim draperijama, stajao je Steinway klavir, a sto je bio nesumnjivo od orahovine, a ne neko Šipadovo govno.

Ponudila me je kafom, a ja sam odbio, jer sam i od samog mirisa kafe dobijao sraćku, a nije bilo baš red da prvi dan započnem sranjem. ‘Ah, ne upitah Vas jeste li doručkovali.’

Jučer sam, u podne, pojeo par viršli u Grilu, ali sam se, jedno pola sekunde, nećkao: ‘Pa, može…’

Vratila se s dva sendviča s puterom i presovanom šunkom i s bakicom, koja me nije udostojila ni pogleda.

Čitao sam njene priče (koje su bile, ruku na srce, galimatijas Hesea, Kastanede, Lotreamona), ali me je oduševila svojim poznavanjem književnosti: otkrila mi je Rablea i Gargantuu i Pantagruela, Žan Ženea i Roberta Penžea, Emila Ažara…

Jedno jutro nisam imao ni dinara, čak ni za ‘popravni’ i tresao sam se ko đerđef; zamolio sam je da mi napravi čaj, jer, izgleda, imam upalu grla (što nije bilo teško isfolirati, jer sam prethodnu noć popušio bar pet kutija niške morave bez filtera): ‘I, ako imaš malo ruma’, dodao sam.

Izvadila je Bacardi iz bifea i stavila ga na sto i otišla da spremi čaj, a ja sam iz boce povukao dobar, dobar gutljaj, a čaj sam napravio ‘pola-pola’, pa sam već nekako mogao funkcionisati. U to je u sobu ušla bakica, i kad je vidjela bocu na stolu, rekla: ‘Osjećam da bi i meni čaj pomogao.’

Mirjana je prijekorno rekla: ‘Ali samo jedan.’

Baka je nešto progunđala, a ja sam shvatio u čemu je bila svrha Mirjaninog čuvanja bake i šta je njena ‘ne znam kako da se izrazim – navika’; bakutaner je napravio smjesu 90 naprema 10 posto (naravno, u korist ruma).

* * *

Mirjanin zimski raspust je prošao, baka se, valjda, privalila nekoj drugoj rodbini. Sastajali smo se u mom stanu svakog jutra kad bi ona imala popodnevnu nastavu i prcali se kao mršave svinje, a na priče i redigovanje smo sasvim zaboravili.

Na Mirjani mi se sve sviđalo, sve je bilo idealno između nas, ali, koliko god da sam se trudio svih ovih proteklih mjeseci, koliko god sam gvožđem lupao po kremen-kamenu, iz njega nisam mogao izbiti ni jednu jedinu iskru – po imenu Ljubav: svaki dio mog tijela (osim jednog) osjećao je da smo ona i ja potpuno dva različita svijeta, dvije planete što kruže u različitim orbitama…

Bila je majska nedjelja; upalio sam televizor i slušali smo (podvlačim slušali, jer je televizor bio pokvaren – bilo je tona i ‘snijega’; ni gramofon nije radio, jer sam ga ja pokušao popraviti, a, za ono što smo namjeravali raditi, nikako nisu odgovarali imbecilni glasovi sportskih komentatora s radija).

Istina je da se svaki sredovječni (i mlađi) Amerikanac sjeća šta je radio i gdje je bio kad je Kenedi upucan u Dalasu, tako ni ja neću nikad zaboraviti kad se te majske nedjelje naglo prekinuo glas Zdravka Čolića, a onda je slijedilo saopštenje… Mirjana se nije obazirala (ili nije čula) o čemu je riječ: umro je Tito!

Navlačila me je na sebe, a ja sam buljio u prazan ekran, slušao ‘bla, bla…’ i napamet mi je prvo pala radio emisija u kojoj je Orson Vels ‘najavio’ iskrcavanje Marsovaca na Zemlju i izazvao pravi haos na njujorškim ulicama, ali ovo je bilo ‘zaprave’, pa sam Mirjani rekao, vrisnuo, prourlao: ‘Ma, nosi se u pizdu materinu!!! I ti i tvoja smrdljiva pička.’

Ona je pokrila lice rukama i istrčala iz mog stana. Nikad je više nisam nazvao. Ne kažem da mi nije bilo krivo zbog tog naglog prekida, ali mi je, u neku ruku, pomogao da shvatim da je njeno ime Evropa, a moje Balkan.

pisao: Dario Džamonja