Malo je zdravih u gradu duša

Griješim li prema sebi, tek tada sam prema drugima prav. Prema njima griješim li, pravdu prema sebi ispunjam. Šta je onda istina?

Odmor na krovu
(Sarajevo, 25. 06. 2015)

Jutros je usred ljeta snijeg pao. Težak i mokar. Plaču zaprepaštene bašte. Bilježim to i šutim jer svikao sam na čuda. Vidim, kroz okna dućanska, zabrinuta prolaze lica. Nijema. Kamo će stići, Bože, koji sve znaš? Ne hulim. Samoću sam ovu primio ko dar, ne kaznu. Ko premoć, nipošto užas. Stići će znam od jutra ljudi neki. Morao je noćas neko i umrijeti. Duša je moja spremna ko kalem i papir predamnom. Šutnja i čama. Koga si noćas otrgnuo gradu? Čije ćemo ime spominjati jutrom uz duhan i kahvu narednih dana.

Treba biti mudar. Neka se strava čekanja na licu ne očituje. Jer, dugo je trebalo dok shvatih – ovo je grad u kom sve bolesti zarazne su. Širi se ljubav ko žutica i kuga, i mržnja se jednako koti. Nisam li možda odviše sam? Nije to dobro. Toliko sam svikao na samoću. Mislim li pravo, Bože? Tako je nekoć, i to stoji zapisano, crvena kiša lila ponad grada, pometnja i strah rasli ko korov. A malo je zdravih u gradu duša. I pravo je što je tako jer bolest otkuda jasno mi je, ali otkuda zdravlje? Je li, Bože, zbilja, otkuda zdravlje?

Pitaju li to ovi ljudi oko mene, što isto ih primam znajuć da ni dva nisu ista, ni pred Tvojim, ni pred mojim licem? Pitaju li? I znaju li da ih motrim? Kako bi im samo srca uzdrhtala ove redove da vide. Griješim li prema sebi, tek tada sam prema drugima prav. Prema njima griješim li, pravdu prema sebi ispunjam. Šta je onda istina? Reci mi, Bože moj. Moli te skromni Mula Mustafa, što druge želje nema već tiho da bude i još tiše da ode kad dođe čas.

Riječi iz predstave “Bašeskija, san o Sarajevu“, Pozorišta mladih Sarajevo, interpretira sarajevski glumac Nermin Tulić.

foto: Mina Ćorić