Zbirka pripovjetki “Nosač Samuel” iz 1946. godine, smatra se najboljim djelom bosanskohercegovačkog pisca Isaka Samokovlije.
2
Prilika za Saručinu udaju ukazala se istom u nosaču Samuelu. Prije dvije godine umrlo je tome čovjeku dvoje djece, a na ljeto je ostao udovac. Papučo ga je odmah uzeo na oko.
– Ako je on ne uzme, ne znam ko će! – govorio je u sebi i sve više strepio da mu ko drugi ne ugrabi nosača Samuela, tu jedinu priliku za udaju njegove kćeri. Dugo je smišljao kako da započne razgovor o toj stvari s trava rom Simonom, Samuelovim ujakom. Trebalo je udesiti da Simon ne primijeti kako gotovo očajnički nudi svoju Saruču. Zatražiće u tom slučaju odveć veliki miraz. A odakle? Ko zna šta će Jakov reći ako mu se i nekoliko du kata učini mnogo.
Najzad se starkelja odluči da povede razgovor onako izdaleka.
– Šta je, sinjor Simone, misli li se vaš Samuel ženiti? – upitao je jednog jutra Šimona, Samuelovog ujaka. Papučo je bio svjestan da je ovo pitanje opasno, ali je una prijed bio sračunao kako će uzmaknuti.
– Misli! – rekao je Šimon spremno, kao da je naj manje dva mjeseca čekao na to pitanje. – Misli, i to brzo, vrlo brzo! – naglasio je, malo se nakašljao i dodao: – A zašto me to pitate, sinjor Papučo?
– Hm!… Hoćete da znate zašto vas to pitam? Pa pravo da vam kažem, ne znam ni sam. Viđam Samuela često po čaršiji… Sav je nekako zapušten. Sami su dronj ci na njemu, pa mi ga je žao. Trebalo bi da se čovjek že ni da ima koga ko će ga gledati, ko će mu zakrpe prišivati.
– Ne govorite pravo, sinjor Papučo! Nije niko lud da u svom subotnjem odijelu nosi vreće brašna na leđima. Ni vreće brašna, ni sepete šljiva. Ali manimo se sad za krpa, govorimo malo razboritije. Koju mi to djevojku nudite? Hajde, da vas čujem, sinjor Papučo.
– Ne nudim vam ja nikoju, dragi Simone! Nikoju! Pitao sam samo onako. Ostajte mi zbogom. Papučo je ušao u mesaru. Tri dana kasnije sreo je Simon Papuča.
– Dajte, recite mi, sinjor Papučo, šta je to s vama. Mislite li već jednom udavati svoju kćer Saruču? Mislite li ili ne mislite?
Simon je gledao Papuču pravo u oči.
– Pa mislim! Dabome da mislim – odgovorio je Pa pučo raspoloženo. – Ako imate kakvu dobru priliku, recimo kakvog trgovca ili kakvog zanatliju, vjerujte mi neću žaliti da dam dobar miraz. Dobar, kad vam kažem. Ako vam je po volji, možemo otići do Čuče pa uz kavu da po razgovaramo o tome.
– Žurim u radnju. Danas je pazarni dan – odgovorio je Simon lukavo.
– Ništa ne smeta. Možemo i ovako putem da progo vorimo koju o tome. Koga biste mi to preporučili?
– Ja? vjerujte mi, sinjor Papučo, nisam o tome ni kad razmišljao. Ne običavam da vodim tuđe brige. Nego, jučer sam sreo vašu Saruču i vidio sam da joj se još jedan zub slomio. Čini mi se, bilo bi već vrijeme da je kome utrapite. Ocvala je i ostarjela mnogo.
– A meni se čini, sinjor Simone, da vi ne vidite dobro. Moja Saruča niti je ocvala, niti ostarjela. Pa i da je! Pa čak da su joj se svi zubi polomili, i tada bih joj našao kakvog dobrog zanatliju. A možda i trgovca. Ne zaboravite da je to kućanica, sinjor Simone! Kućanica kakve nema nadaleko. Hvala bogu, znate sami, deset godina vodi ona cijelu moju kuću. Vidjećete vi kakvu ću ja priliku naći za nju. Samo se strpite malo. Zbogom ostajte!
– Svaku vam sreću želim! – Simon je skrenuo u svoju ulicu.
Nekoliko dana poslije toga počeli su Simon i Papu čo otvoreno da se razgovaraju i odmah su se zakačili oko miraza.
Simon je tražio dvadeset dukata. I bio je zaintačio.
– Mnogo je dvadeset dukata, mnogo! – uvjeravao je zabrinuto Papučo i gutao gorku pljuvačku.
– Nije – dokazivao je Simon.
– Ali molim vas, kako da nije? Ne stiču se dukati tako lako, sinjor Simone. Sračunajte samo koliko ima groša u dvadeset dukata. Mnogo je to, mnogo! Razmislite malo!
– Razmislite vi. Samuel može da čeka. Istom je go dina od Rifkuline smrti. Njemu se ne žuri.
Papučo i Simon pregovarali su svaki dan. Pregovori su slabo napredovali, ali Simon je bio zadovoljan. Pozvao je nosača Samuela.
– Slušaj, Samuele! – počeo je ujak Simon trljajući ruke i žmirkajući sitnim očima. – Sve do danas nisam htio ništa da govorim. A ni danas nema šta da ti kažem. Ali do pet-šest dana ja se nadam da će biti. Hehe! – smijuckao se Simon i prstima mrsio svoju bradicu. – Znaš li da razgovaram s Papučom o tebi? O tebi i o njegovoj Saruči. I vjeruj mi, Samuele, Saruča je vrlo dobra prilika za tebe. Kućanica je. Zar nije tako? I po godinama ti je gotovo par. Mlada žena tebi i ne treba. Zar nije tako! I na kraju krajeva, djevojka je. Pa nije ni ružna. A nisi ni ti hvala Bogu! Zar nije tako, Samuele? Ja mislim neka ti dadnu dvadeset dukata pa možeš mirne duše da polju biš Papuča u ruku. Zar nemam pravo?
– Dvadeset dukata? – začudio se Samuel.
– Dvadeset! nego šta ti misliš. I dobićeš ih, dobićeš, ja ti kažem. Ali ne govori nikome ništa. Pravi se kao da ništa ne znaš. Dok ne završim pregovore s Papučom i s Jakovom da šutiš kao ove pijavice u ovom staklenom loncu.
Dvadeset dukata! Ovo je nosača Samuela svega zbu nilo. Dan i noć razmišljao je o tim parama i smišljao šta će s njima sve da kupi. Silazeći svaki dan u čaršiju prola zio je nosač Samuel pokraj Sadine bakalnice. Jednog dana sjetio se da je Sado, prije dvije godine, s mirazom od deset dukata otvorio bakalsku radnju. Danas mu je dućan bio krcat robom.
Evo, on će s Papučovom Saručom dobiti dvadeset du kata! Kako bi bilo da s tim parama otvori radnju? Misao nije bila daleko. Uskoro mu je prohujala kroz glavu. Prohujala i opet se vratila. Najzad ga nije napuštala. Kupiti robe za te pare, otvoriti radnju, postati bakalin pa se više ne mučiti kao nosač, to bi bilo nešto!
Samuelu je igralo srce.
Odlazio je češće ujaku i pitao šta ima novog.
Simon je odgovarao mirno:
– Strpljenja, Samuele, strpljenja! Sve će biti u redu.
Već druge nedjelje činilo se nosaču Samuelu da se pregovori odviše otežu. Bio je uznemiren. – Mnogo traži njegov ujak, a radnju može otvoriti i sa deset dukata.
– Kako bi bilo, ujače, da ne tražite više od deset du kata? – predložio je nosač Samuel jedne večeri.
– Da ne tražim više od deset dukata? Kako to misliš?
– Pa tako, ujače.
– Jesi li ti pametan? – namrštio se ujak Simon i srdito nastavio da trpa neke droge i suhe trave u avan i da ih tučkom mrvi.
– Meni ne trebaju toliki dukati!
– Tebi ne trebaju toliki dukati! Ej, čovječe, trebaju oni i Salamonu Salomu, koji ih ima na hiljade, a tebi da ne trebaju. Jesi li ti šenuo? Ej?
– Meni je dosta deset dukata. Deset! – navaljivao je nosač Samuel.
– Idi! – gonio ga je Simon iz radnje. – Znam ja koliko tebi treba. Nećeš ti mene učiti. Da ti je petnaest godina, govorio bi pametnije.