Zbirka pripovjetki “Nosač Samuel” iz 1946. godine, smatra se najboljim djelom bosanskohercegovačkog pisca Isaka Samokovlije.

« prethodno poglavlje

4

Nosač Samuel izljubio se s ujakom. Čitave noći gotovo nije spavao. Deset dukata! Deset dukata će dobiti. Sutradan, kad je izišao na sokak, učinilo mu se da je dan ljepši od svih dana prošlog ljeta. Koračao je živo.

Na čaršiji privezao je svoj konopac o sepet vješto kao nikad prije, podmetnuo leđa i skoro potrčao kao da je nosio praznu krošnju. Uz Banjski brijeg curio mu je znoj s čela i niz bradu kapao na kamenje… Dahtao je (sepet mu je bio pun do vrha a i dan je bio sunčan, kao da je bilo ljeto a ne jesen), ali sve to nije smetalo nosaču Samuelu. Toga dana uzlazio je na Bjelave kao da je bio drugi čovjek, kao da je bio snažan isto kao i Muro. Nije se od marao nigdje. Prošao je mimo Bijele česme kao da nikad nije spuštao sepeta kraj nje.

Uskovitlane misli nosile su ga kao na krilima. Ispod opuštenih gustih brkova nasmijavali mu se veliki žuti zubi. Radost je rasla u njemu. Živo je vodio razgovore sam sa sobom i gotovo zaboravljao da ga sepet žulja po pleć kama, a znojave haljine da ga zapliću u hodu.

Ovaj dan bio je za njega svečan, najljepši od svih dana u njegovom životu. Izgledalo mu je kao da je neka velika svetkovina, a na njemu da su subotnje haljine, a ne stari masni fes i dronjave zamazane čakšire.

Ispravljao se pod sepetom što je bolje mogao. Srce mu je kucalo kao da mu je bilo saliveno od samog tuča. Sve je zvonilo oko njega: Bakalin će on biti, bakalin! I neće se više zvati “nosač Samuel”, nego “bakalin Samu el”. I neće se više povijati pod punim sepetima, ni grbiti pod vrećama nabijenim kavom i brašnom. Dosta je toga bilo ovih deset godina! Dosta i predosta. Sad će sjedjeti kao čovjek u svojoj radnji, mjeriće mušterijama šećer, so i kavu, nalijevaće im gas i zejtin, nositi “plajvas” zadjenut pod fes kraj samog uha, onako kao što nosi bakalin Sado, bakalin Mento i bakalin Juso.

Koračao je sve snažnije, a sve grčevitije stiskao obje šake kao da je u njima držao ono deset dukata. Odasvud su navaljivale na njega neke vedre misli i praćakale se jedna preko druge kao ribe kad se mrijeste. Svaka je bliještala svojom radošću.

Otvoriće radnju! Bakalsku radnju! Nabaviće i ovo i ono! Isturiće kraj vrata na praznim sanducima dvije-tri pletenke. Jednu s lukom, drugu s krompirom a treću sa suhim kruškama. Kao i Sado, kao bakalin Sado što je is turio kad je prije dvije godine otvorio svoju bakalnicu.

Od jutra do mraka dolaziće mušterije. Kupovaće i plaćaće. Uveče, kad bude vrijeme da se radnja zatvori, pokupiće iz čekmedžeta pare, izbrojaće ih, strpati ih u kesu, objesiće kesu oko vrata, zaključaće radnju i polako krenuti kući. Saruča će ga čekati s večerom. Ući će pola gano, bez žurbe, u kuću, skinuće cipele, sješće na minder, izvadiće kutiju, savijaće cigaru i pričaće ženi ko mu je sve pazario, koliko je zaradio i ko mu je šta dužan ostao. Po večeri skidaće se, ali ne kao što se sada skida, brzo i navrat-nanos, umoran kao pas, da što prije opruži noge, nego polako, natenane, svlačiće sa sebe haljinku za haljinkom, pa onda se lijepo pružiti po dušeku, pokriti se jorganom, širokim, dugačkim jorganom i kazaće ženi: – “Hajde, ugasi lampu i hodi lezi i ti, opraćeš to suđe sutra.”

Tako se zanosio nosač Samuel i djeci usput dijelio šljive kao da su bile njegove.

Kad se vratio s praznim sepetom na leđima, zastao je kraj Bijele česme, umio se, sjeo, smotao cigaru, pušio i tonuo u sve zamamnije snove: Bakalin! Bakalin će on biti i njegov mučan život krenuće sad širokim i ravnim putem. Neće se više vući s jednog kraja grada na drugi, neće se više penjati iz čaršije na vrh bjelavske mahale. I neće zimi više čučati pred magazama trgovca Maira, tr govca Elišaha i trgovca Salamona, čekati tu da stignu puna kola i tovarni konji, pa skidati i nositi bale i san duke, vreće i tulume i povijati se pod njima do zemlje noseći ih u magaze ili iznoseći ih otuda da ih tovari na kiridžijske konje. I neće u najteže zimske dane kad sme tovi zakrče drumove, te nema prelaza preko Ranjena i Vučje Luke, cvokotati zubima i obijati pragove tražeći makar kakvog posla da bi koru hljeba zaradio. Neće više biti svih tih muka, nego će lijepo sjedjeti kraj mangale u svojoj bakalnici, pružaće ruke prema vatri, gledaće kako vrcaju iz ćumura varnice i grijaće se kao što se svake zime grije bakalin Sado, bakalin Mento i bakalin Joso.

I zarađivaće deset puta više nego što sad zarađuje, a neće se cijele godine namučiti koliko se sad namuči dok jednom iz čaršije iznese samo jedan sepet šljiva na vrh Bjelava.

Neka se nosač Muro muči ovim poslom. Muro je jak i snažan kao međed. Može on sto godina da se grbi, neće mu biti ništa. Ali on, on je već sad dosta osipljivio, a i desno ga koljeno boli. Trga ga ta kostobolja po noći ne kad žestoko. Tu je bolest navukao u studenoj magazi sinjor Maira. Ej, taj Mair! Taj Mair! Krv mu pije. Pušta ga onako znojava da čuči u kraju kad se vrati s posla po svoj teškom mukom zarađeni marjaš, pušta ga da čeka po čitav sat i više. Bije studen iz kamenog zida i kamenog poda, a na njegovim nogama nema galoša kao u sinjor-Maira, a nema ni mangale pokraj koljena, nego studen mu se uvlači u kosti, a Mair mirno konta, piše račune, broji novac i puši cigaru za cigarom. Dolazilo mu je teško to čekanje. Koliko je on puta htio da se ispravi pa da kaže:

– “Ej, jesam li čekao dosta, hoćete li da se smrznem ovdje za taj vaš marjaš?”

Htio je on tako da kaže, ali kako da to učini? Šta bi sinjor Mair uradio? Podigao bi oči sa svog teftera i samo rekao:

– “Sikter! Da mi niste izašli nikad pred oči. Na polje! Pasji sine!”

Tako bi rekao sinjor Mair, a o tom istog dana saznao i sinjor Salamon, i sinjor Lijačokan, i što bi bilo onda s njime? Mogao bi da se objesi o svoj hamalski konopac. To bi mogao!

Ali sad, sad ga više neće sinjor Mair tako vrijeđati, sad on više neće čučati i gutati sve gazdinske tabijate. Sad će oni da govore s njim drukčije. Zvaće ga da pazaruje kod njih zejtin, gas, kavu, šećer, so. Jest, zvaće ga i čašćavaće ga kavom, kao i bakalina Sadu što čašćavaju, kako je on to vidio na svoje rođene oči. Kavom i duvanom! Život, život će to biti!

I Saruča nije slabunjava kao pokojna Rifkula. Ako mu Bog da djece, a daće, neće ona umrijeti kao Rifkulina, pa kad odrastu, biće i od njih pomoći. A ko zna? Za sinjor-Elišaha pričaju da je imao na Baščaršiji dućanče, gdje je prodavao bakaluk i stare fesove. A sad, magaza mu je ve lika, sva od tesana kamena, sa velikim zeleno obojenim gvozdenim vratima, sa prozorima na kojima su gusti že ljezni demiri, a krcata je robom: bale pamuka tu, topovi čohe, kadife i svile, nebrojena testeta fesova, šamija i sva ke druge najskuplje robe.

Bilo je prošlo podne kad se sastao s nosačem Murom. Čučali su obojica kraj praznih sanduka u maloj ulici blizu sinjor-Mairove magaze. Ručali su svaki svoj somun sa ćevapčićima koje je Čiči u vrelom loju na Predimaretskom ćošku pekao na tavi derući se vazdan: “Ćevapčići! Vreli ćevapčići!”

– Ajde, neka ti je srećno, Samuele, srećno – česti tao je Muro Samuelu zaruke i žvačući pogolem zalogaj somuna nastavio je:

– A je li istina da ćeš dobiti čitavih deset dukata?

– Jest! – potvrdio je Samuel.

– Baš deset?

– Deset!

– Valja tvoje. Pa šta ćeš da radiš s tim parama?

Nosač Samuel nije odmah odgovorio. Pomakao je mastan fes malo u stranu, počešao se po čupavoj glavi, otki nuo je zubima komad smotana somuna, pa pošto je za logaj dobro prožvakao, rekao je:

– Pravo da ti kažem, ne znam ni sam šta ću da radim. Ali mislim da ću ih ostaviti u sanduk. Nek se nađu. Može se čovjek razboljeti. Zar nije tako?

Muro nije ništa odgovorio. U ćutanju dokrajčili su ručak. Pojeli su i pregršt šljiva. Muro je rukom otrao usta, brkove i bradu. Onda je zaklimao glavom, i polagano, sa vijajući cigaru, nastavio prekinuti razgovor.

– Ostavićeš ih u sanduk, kažeš?
– A šta bih drugo radio?

– Da je meni deset dukata, vidio bi šta se radi s to likim parama. E, – uzdahnuo je Muro – ali pravo da ti kažem, dobio sam i ja sa svojom Bejom i više od deset dukata, pa ništa, ništa nisam uradio. Metnuo sam ih u sanduk. I sad ih nema. Bio sam budala. Ali sad, sad da su mi te pare! Sad bih ja znao šta bih radio s njima. Nosač Samuel gledao je u Mura.

– Hajde, da čujem, šta bi sad uradio da si na mom mjestu?

– Šta bih uradio? Ja znam šta bih uradio. Ali treba imati glavu, glavu, pa da znaš šta se s tolikim parama radi.

Nosač Samel se nasmijao.

– Ne boj se. Neću ih ni ja ostaviti u sanduk. Neću! Imam i ja glavu! Imam! Znam ja što ću s njima. Vidjećeš!

– E, moj Samuele, i ja sam mislio da imam glavu i pameti u njoj. Ali je nisam imao.

– Vidjećeš! Skontao sam ja već sve – rekao je no sač Samuel ponosno, ustao i pošao na posao.

naredno poglavlje »

1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7