Slavili smo nekad. Zatim, plakali smo nekad. Danas se niko ne raduje. Danas niko ne plače. Danas je radni dan.
‘E, mama, znaš šta je danas?’ – pitam siguran u tačan odgovor.
‘Ponedeljak, šta će bit’!?’ – kaže mama.
‘Ma ne to, nego praznik neki, 25. maj. Nešto.’ – uporan ja.
‘Nema više toga.’ – sjetno će mama.
‘Ima mama, možemo se radovat’ Danu mladosti, makar ga niko ne prizn'o, mi možemo i hoćemo, jelde.’ – i dalje uporan ja.
‘Nema toga više, ne budali.’ – uporna i mama.
‘Dobro onda možemo i plakat’, jel.’ – popustljiv ja.
‘Plakat možemo svaki dan. Ovo je bruka i sramota u čemu smo i šta nam rade.’ – kaže mama.
‘Ma ne to. Nego u Tuzli što je granata spucala…’ – napominjem ja.
‘. . .’ – šuti mama.
‘. . .’ – šutim i ja.
Zna mama o ubijanju jedne mladosti te hiljadu devetsto devedeset pete godine u Tuzli. Znamo mi, kojima će uvijek biti bitno ŠTA JE BILO! Ne žele da znaju, iako jako dobro znaju ali neće da se zna da znaju, svi ovi što nas uče da je od njih počeo svijet i život.
Slavili smo nekad. Imali sletove, imali štafete, imali putovanja i stizali u mjesta koja su danas ‘zakonom zabranjena’ jer jedni ganjaju druge, drugi prve, treći ulete kad im zatreba, četvrti šute i gledaju, peti su tu da su tu, šesti samo uzimaju i nije ih baš briga ni za što.
Zatim, plakali smo nekad. Gradovi su bili paljeni, granatirani, ubijani, silovani, mrcvareni… ali nismo zato plakali. Plakali smo kad je 25. maja 1995. godine u Tuzli nestala mladost. Generacija koja je htjela više. Mladost koja je rasla da napravi čudo. Plakali smo.
Danas se niko ne raduje. Danas niko ne plače. Danas je radni dan. Šef očekuje redovan učinak, redovnu normu. Šef mora prijaviti uspješan radni dan. Nema vremena za radost, nema vremena za suze. Danas je 25. maj. Sasvim običan dan. Neobično.
piše: Nermin Čengić, 25. maj 2009. godine
:(