Ne bih svim majkama izbrisao bore i ne bih učinio da očevi ih vole, jer majke su zaslužile svoje bore i treba dostojanstveno da ih nose, a očevi sigurno imaju svoje razloge što ih više ne vole.
Dario Džamonja
Ne bih svim majkama izbrisao bore i ne bih učinio da očevi ih vole, jer majke su zaslužile svoje bore i treba dostojanstveno da ih nose, a očevi sigurno imaju svoje razloge što ih više ne vole.
Ja bih Miri vratio njegovu ruku. Miro, ili kako smo ga zvali Hopa Mohikanac, u ratu je bio bombaš i bio poznat po tome što je bombu mogao ubaciti kroz dimnjak, ali jednom prilikom je naletio na jednu od onih bombi kućne radinosti s prekratkim upaljačem, pa mu je eksplodirala u ruci. Hajde, reći ćete, tolike hiljade ljudi su i gore nagrabusili, ali očito je da niste nikad upoznali Miru – njemu je ruka bila sve: i izvor zarade, i ljubavnica, a ponajviše njegov ponos. Nikad nije završio nikakvu školu niti zanat, ali nije bilo tog alata kojim se nije znao koristiti, bio je i ostao okorjeli neženja, a osjećao se daleko najsuperiornijim kada je igrao ‘ćize’ u FIS-ovom dvorištu ili ispred nebodera u Jezero ulici. Uostalom, ćiza mu je i donijela nadimak Hopa Mohikanac, jer mu je Posljednji Mohikanac bila najdraža, ako ne i jedina, knjiga koju je ikad pročitao u životu – nekoliko stotina puta i uvijek je plakao kada bi Uncas poginuo.
Bio je u stanju presjeći ćizu napola kad god bi mu se prohtjelo, a jazije je sipao kao iz rukava. Kad bismo igrali na betonu, s lakoćom je pravio ‘džamije’ (kad se kovanica uspravi uza zid), a jednom prilikom mi je priznao da od svega toga ne bi bilo ništa da se nije zaljubio u Biljanu koja je stanovala u neboderu. Raja je primijetila da prečesto diže pogled prema Biljaninom prozoru i počela ga zajebaviti, a on, da bi opravdao te poglede, po cijeli dan je igrao ćize ispod njenog prozora i tako, kad bi ‘vrcao’, nalazio opravdanje da gleda uvis ne bi li, barem za trenutak, ugledao Biljanu. Ona se uskoro odselila, ali on nije prestajao igrati ćize i nadati se da će je opet ugledati, a zarada mu je bila manje važna, jer se u to doba već bio pročuo kao pravi majstor, pa je za njega uvijek bilo posla. A, i po kafanama je nabildanim frajerima uzimao pare na ‘tuta-muti’.
Kad sam se prvi put oženio i dobio pare za adaptaciju stana, na bračno putovanje sam otišao u Amsterdam, a Miro me je zamolio da mu ostavim ključeve stana. Za petnaestak dana, kad sam se vratio, stan je bio okrečen, parket lakiran, provedene nove električne instalacije, postavljene garniše, sve slavine čvrsto zavrnute, kauči i fotelje presvučeni… Nisam mogao prepoznati svoj stan. Pitao sam ga koliko sam mu dužan, a on mi je odgovorio: ‘To je moj bračni poklon.’
Po mom povratku iz Amerike prvi put sam ga sreo u Mornara. Obilazio sam tada redom sve kafane u kojima sam barem jednom popio piće i u njima nalazio neke nepoznate ljude. A i ja sam njima bio nepoznat – ili su se oni promijenili ili sam to bio ja? Tako sam stajao za šankom preko puta čovjeka čiji je desni rukav bio uvučen u džep sakoa i on me gledao kao da želi da mi nešto kaže, ali se ustručavao. Ali, to nije bio onaj pseći pogled poslije koga možeš očekivati: ‘Prika, može li jedna na tvoj račun. Nešto danas nisam pri parama.’ U njemu je zrcalila tuga. Kad sam se vratio iz klozeta, njega više nije bilo za šankom, a preda mnom je stajalo novo piće.
Pitao sam konobara: ‘Koja je budala ovo zvala?’
Konobar me pogledao s čuđenjem: ‘Pa, Hopa. Mislio sam da ste vi raja?’
Bilo me je stid: ‘Hopa!? Dođe li ovdje često?’
‘Pa, nako…’
Iako mi nije bilo naruku, još desetak puta sam svraćao, ali ga više nikad nisam sreo. Prošlo je od toga i dvije godine, a onda naletjeh na njega u Jagodi na Marindvoru. Ovaj put sam mu prišao i zagrlili smo se i izljubili, a kad smo ga već dobro bili šuknuli, pozvao sam ga u svoj stan da se dokrajčimo. Kad je ušao, lice mu je zasijalo: ‘Bože, koliko ovdje ima lijepog posla’, ali se odmah natmurio dodavši: ‘Za nekoga ko ga može uraditi.’ Nije više progovorio ni riječi: samo je pri odlasku promrmljao neko izvinjenje i nestao u haustorskom mraku. Doviknuo sam za njim: ‘Hopa, sad znaš da sam opet ovdje, pa naleti.’ Nisam čuo odgovor.
Pozvonio je jedan dan na vrata i bio u mnogo boljem raspoloženju nego prošli put. Stan je sada bio u mnogo boljem stanju nego što sam ga zatekao – ako ništa drugo, nismo morali sjediti na podu.
Pitao me je: ‘Pišeš li šta?’
‘Ne znam ni sam: i pišem i ne pišem.’
Imao sam osjećaj da ga u nepostojećoj ruci naprosto hvataju srsi od želje da se prihvati alata. Pitao sam ga: ‘A, ti? Čitaš li svog Mohikanca?’
‘Zijanio sam ga u ratu. Sve vrijeme je bio sa mnom, a onda sam ranjen…’
‘Pa, šta radiš?’
‘Treniram lijevu ruku.’
‘Za šta?’
Nasmijao se: ‘Pa, nije valjda za drkanje – za ćizu.’
‘I kako ti ide?’
‘Možemo provjeriti.’
Sišli smo u dvorište i Miro me je oderao. A, nisam mu ni sekunde puštao.
pisao: Dario Džamonja