Turista, o kojem u svojoj kolumni piše Nenad Veličković, u Sarajevu traži tradicionalno. Međutim, tradicionalno pronalazi, ali redizajnirano: od somuna, zvrka pite, oklagije, čibuka… Tu je i grb kantona Sarajevo.
Sarajevske brucoše dočekao je info-paket: fascikla sa flajerima i brošurama. Nema razumnog objašnjenja zašto je neko na to trošio vrijeme i novac. Ili se želio stvoriti privid papirno-galanterijskog blagostanja?
Šta je, uistinu, McDonalds do danas čekao? Zašto Zagreb i Beograd imaju taj bezdimni roštilj već par decenija, a Sarajevo mikrovalove troši samo na frizure?
Ovih dana u sarajevskim trolejbusima koji sa Zetre kloparaju prema Otoci i Dobrinji neupućeni kolumnista i nastavnik književnosti začudiće se jednoj neobičnoj pojavi
Sarajevo odavno više nije glavni, a uskoro neće biti ni grad. Biće vesela rupa među brdima, oaza bezbrižnosti u opštoj panici pred sumornom sutrašnjicom. Nenad Veličković o ekskomunikaciji čvaraka i svinjama na vlasti.
Proljeće je stiglo u Sarajevo. S glava na Ferhadiji skinute su kape! Ali prolaznik se ne može radovati; ima nešto u tom blagoglavoljivom optimizmu što budi nelagodu, jezu…Podsjećaju na nešto…te glave na štapovima…
Dokonom šetaču obalom Miljacke više ne privlače pažnju samo kovitlanje lopti i plastičnih boca. Rijeku su, ako se ovaj smeđi koloidni fluid još uvijek može tako nazvati, zaposjele – divlje patke!
Sarajliji, koga štrajk tramvajdžija natjera da komad puta odtabana niz prugu, privući će pažnju čudna skalamerija usred Miljacke. Iti ili ne iti, dalje?